Čovekoliki majmuni

Orangutan je jedinstven među velikim primatima zato što živi relativno sam i u drveću, dok drugi veliki primati, kao što su ljudi, šimpanze, gorile i pavijani, žive u društvenim grupama i veliki deo vremena provode na zemlji. Naziv orangutan na malajskom jeziku znači "šumski čovek".

Ženke orangutana ponekad idu zajedno i hrane se skupa. Mužjaci se, s druge strane, obično međusobno izbegavaju.Orangutani putuju manje od 1km dnevno po svojim staništima, krećući se tromo od grane do grane. Ovi čovekoliki majmuni spavaju u gnezdima visoko u krošnjama drveća koja prave od lisnatih grana. Kao i drugi veliki čovekoliki majmuni, orangutani su inteligentne životinje i znaju da koriste alat. Na primer,koriste veliko lišće kao kišobran za odbijanje kiše, a manje lišće kao jastučiće za zaštitu ruku i nogu kada prolaze kroz bodljikavu vegetaciju.

Siamanzi su najveći među manjim čovekolikim majmunima ili gibonima. Sve vrste gibona žive na drvetu i spadaju u najhitrije životinje na svetu. Raspon ruku siamanga može da bude 1.5m što daleko premašuje njegovu visinu kada stoji.

Giboni koriste duge ruke da se klate dok prolaze kroz granje, a mogu iz jednog pokreta da pređu 3m. Ne podnose druge gibone na svojim teritorijama i drče tako da se čuje na nekoliko kilometara kada žele da odbiju nekog uljeza. I mužjaci i ženke siamanga imaju gole kese na vratu koje se naduvaju i pojačavaju snagu njihovog glasa. Ponekad mužjak i ženka pevaju u duetu.

Lar-giboni žive u malim društvenim grupama koje se sastoje od odraslog mužjaka i ženke i do 4 nezrela potomka. Kao i siamanzi, odrasli lar-giboni brane svoje teritorije od uljeza vikanjem, pri čemu često mužjak i ženka viču naizmenično. Međutim, lar-giboni provode mnogo više vremena od siamanga u galami, ćineći to svakodnevno.

Ženke lar-gibona su mnogo manje društvene od ženki siamanga i mada mužjaci provode mnogo vremena udvarajući se i pokazujući izlive nežnosti grljenjem, one retko uzvraćaju. Mužjaci češće gube partnerke od siamanga, pa otuda se mnogo više čuju.

Lar-giboni spavaju na najvišem drveću u šumi, obično u onom gorostasnom koje štrči iznad šumskog baldahina. Gotovo nikad ne spavaju na istom mestu, seleći se svake noći, što se smatra strategijom sprečavanja predatora, kao što su pitoni i ptice grabljivice, da saznaju za njihov položaj.

Ova vrsta je nekad bila mnogo rasprostranjenija nego što je danas; nekad je živela u velikom delu južne Kine, ali i daleko na severu istočne Kine uz Žutu reku. Mnogo štete im je naneo gubitak šumskih staništa zbog seče šuma za ogrev ili za stvaranje obradivog zemljišta. Takođe su izloženi lovu zbog mesa koje neki Kinezi smatraju delikatesom, kao i zbog kostiju koje se pripremaju kao lokalni lek protiv reumatizma.

Ratovi u jugoistočnoj Aziji mnogo su doprineli propadanju ove vrste, tako da danas ima manje od 2500 njenih pripadnika.

Kao i drugi giboni,podvrsta sa krestom kreće se u toku dana po krošnjama drveća u potrazi za plodovima i nežnim lišćem. Međutim, za razliku od drugih vrsta, giboni sa krestom ponekad žive u poligamnim grupama, gde jedan mužjak deli teritoriju sa više odraslih ženki,uglavnom do četiri.

Ova vrsta živi samo na nekoliko ostrava grupe Mentavaj zapadno od Sumatre. Usled ograničenog životnog prostora i malog broja, ova vrsta je svrstana zvanično u ugroženu. Kao i drugi giboni, i ovi brane teritoriju u šumi.Svoje prisustvo i snagu mužjaci rivalima pokazuju pevajući pred zoru.

Ovaj gibon je prepoznatljiv po crnom krznu, slično siamangu,s tim što je sitniji od siamanga i nema siamangovu prepoznatljivu golu kesu na vratu za pojačavanje glasa. Imaju duge ruke i nemaju rep što je karakteristika gibona. Pevanje ženke ovog gibona smatra se najlepšom pesmom svih gibona. Za razliku od svoh drugih gibona (osim javanskog) ovde mužjaci i ženke ne pevaju u duetu. Mužjaci obično pevaju sat pre izlaska Sunca dok se ženski hor oglašava posle izlaska Sunca. Ovo pevanje jača porodične veze i upozorava druge životinje. Ženka svake 2-3 godine rodi jedno mladunče koje se osamostali sredinom druge godine a polno je zrelo oko sedmog rođendana.

Javanski giboni ili srebrnkasti giboni, su endemska vrsta na ostrvu Java. Naseljavaju ravničarske, brdske i planinske kišne šume. Procenjuje se da je zbog toga ostalo samo 250 odraslih životinja, čineći ih tako najređim gibonima na svetu.

Imaju dugo sivosrebrnasto paperjasto krzno,nešto tamnije na grudima i glavi.Duge ruke, noge i prsti, smanjeni palčevi su adaptacija na zivot na visini. Očigledan seksualni dimorfizan ne postoji.

To su visokospecijalizovane životinje za arborealni život, ishranu i spavanje na drveću. Za skakanje sa drveta na drvo koriste duge ruke i veoma lako pokrivaju prazne površine od čak 10m. Ovi giboni su monogamni , žive u porodicama sa oko 4 potomka.
Javanski gibon je klasivfikovan kao ugrožena vrsta i nalazi se na Crvenoj listi. Zbog uništavanja staništa prošli su kroz drastičan pad broja jedinki. Poslednjih decenija izugubili preko 95% nekadašnjih staništa. Smanjenju brojnosti doprinelo je i hvatanje mladih jedinki za kućne ljubimce tako da su ovi giboni na rubu istrebljenja. Ostalo je samo nekoliko izolovanih održivih populacija.

Ovaj gibon živi najdalje na zapadu od svih gibona, čak u Bangladešu. Gibon belog lica je jedina vrsta gibona koja pliva dok ostale vrste izbegavaju vodu. Iako giboni mogu da hodaju uspravno, gotovo nikada ne prelaze otvoren prostor pešice. To znači da reke i otvoreni prostori predstavljaju barijeru za širenje gibona.

Ovaj gibon je drugi po veličini od svih gibona, posle siamanga. To su dnevne, arborealne životinje, koje po drveću kreću dugim rukama.