Glodari

Australijski vodeni pacov, takođe poznat kao dabrovski pacov, jedan je od nekoliko austalijskih sisara koji su prilagođeni za život u vodi. Prisutan je u slatkovodnim rekama, u slankastim potopljenim ušćima i u priobalnoj slanoj vodi. Ovi glodari su izvrsni plivači i love plen pod vodom, obično se krećući po dnu u potrazi za ribom i velikim larvama vodenih insekata. Australijski vodeni pacovi savlađuju relativno velik plen, uključujući ribu do 30 cm dužine. Obično odnose plen na mesta gde se hrane na kladama ili kamenju.

Za razliku od mnogih drugih australijskih glodara vodeni pacov nije strogo noćna životinja i često lovi danju, iako je najaktivniji uveče po zalasku sunca. Ova vrsta je veoma česta, a njen broj se verovatno povećao usled izgradnje sistema za navodnjavanje koji su stvorili više povoljnih vodenih staništa. Međutim, četiri srodne vrste vodenog pacova, koje žive u Novoj Gvineji ili na okolnim ostrvima, svrstane su među ranjive.

Izvestan broj vrsta malih glodara zove se zajedničkim imenom hrčci, a svi pripadaju istoj podporodici, Cricetinae. Iako divlja populacija zlatnih hrčaka živi samo na malom prostoru Sirije, ljudi su ih uveli u mnoge druge delove sveta. Zlatne hrčke je lako držati i postali su veoma popularni kućni ljubimci.

U divljini ova vrsta živi u jazbinama u suvim, kamenitim staništima. Jazbine mogu da budu sasvim velike i često sadrže više odaja i ulaza. Hrčci žive sami u jazbinama i obično su veoma agresivni jedan prema drugome. U stvari, zatočeni hrčci se moraju držati odvojeno da se ne bi međusobno ubijali.

Zlatni hrčci imaju velike kese na obrazima za nošenje hrane u jazbinu. Ako su ugroženi mladunci, ženke mogu čak da stave 12 svojih beba u kesu na obrazima. Iako su zlatni hrčci česti kućni ljubimci i treća životinja za laboratorijska istraživanja, posle pacova i miševa, njihova divlja populacija nastanjuje tako mali prostor da je ova vrsta stavljena na spisak ugroženih.

Ova životinja, takođe poznata kao šarena džinovska leteća veverica, jedna je od najvećih među preko 40 vrsta letećih veverica u svetu. Postoji deset vrsta džinovskih letećih veverica, od kojih sve žive u šumama istočne Azije na velikoj nadmorskoj visini, na visinama koje obično prelaze 900 m. Na Himalajima šarena džinovska veverica živi čak na visini od 4000 m.

Tokom dana ove životinje se skrivaju u dupljama drveća ili u gustom lišću u visokim granama. U suton počinju da se kreću u potrazi za hranom. Obično se kreću kroz krošnje drveća onako kako to čine obične veverice, skačući sa grane na granu. Međutim, kada dođu do prevelikih razmaka između drveća, skaču sa visokih grana i plove na širokim kožicama razapetim između udova i repa. Poznato je da na taj način mogu da pređu do 450m. Iako ove životinje, u stvari, ne lete, sasvim su vešte u vazduhu, prevrćući se i i čak se vozeći na uzlaznim vazdušnim strujama

Ovo je najveća vrsta među vevericama koje žive na drveću, sa dužinom od glave do repa koja iznosi 90 cm i težinom od skoro 3 kg. Džinovske veverice provode najviše vremena u krošnjama drveća i veoma su hitre, brzo se krećući kroz šumski baldahin. Ove veverice su aktivne danju, a noću se skrivaju u dupljama drveća. Tokom sezone razmnožavanja one grade velika okrugla gnezda od grančica i lišća, gde ženke rađaju mlade i neguju ih. Džinovske veverice žive same ili u parovima i smatra se da imaju relativno male teritorije, koncentrisane oko gnezda. Ove veverice tiho "pevuše" kada su zadovoljne, a vrište kada su uznemirene. Veoma su obazrive i odjuriće u gustu šumu i na najmanji znak opasnosti. To je razlog što ih je veoma teško proučavati tako da se o ovoj vrsti zna relativno malo. Sada su ugrožene usled uništavanja njihovih staništa.