Insektojedi

Insektojedi su široko rasprostranjena grupa malih sisara, od kojih svi imaju veoma pokretljive noseve, male oči i relativno malen mozak. Uglavnom su usamljene i noćne životinje, koje se većinom hrane insektima, glistama i drugim beskičmenjacima. Njihovi zubi su lepo uobličeni za hranjenje insektima, dugi sekutići služe za držanje plena a oštri kutnjaci za bavljenje njegovim tvrdim telom.

JEŽ

Erinaceus europaeus

jež

Latinski naziv za ježa, Erinaceus, potiče od reči 'ericius', koja znači bodljikava prepreka. Ježevi su uglavnom usamljeni, ali kada su skupa drže se reda u jelu. Životni vek im je 3-4 godine.2-6 mladunčadi dolazi na svet u leto.

Malo je članova ove porodice insektojeda uspelo da poraste više od krtice zato što je hrana kojom se hrane - insekti - toliko mala da bi trebalo da je jedu u veoma velikim količinama. Ježevi su, međutim, svestraniji u svom ukusu, sa ishranom koja uključuje gliste, pričja jaja, žabe, guštere i čak zmije. Hranjenje ovakvom hranom omogućilo je ježu da poraste mnogo više nego što je norma u ovoj grupi.

Ipak, biti krupniji znači imati neke probleme, naročito veću upadljivost za predatore. Tu dolazi do izražaja ježevo najveće bogatstvo. Svuda po leđima ima redove zadebljalih dlaka, koje se na vrhu sužavaju u oštre bodlje. Koristeći mišiće koji su smešteni oko baze vrata, a koji deluju kao traka za zatvaranje, jež može da se sklupča u klupko, postajući neprobojna masa bodlji koja je veoma efikasna u odvraćanju predatora od napada.

ZLATNA KRTICA

Eremitalpa granti

zlatna krtica

Preko beskorisnih očiju zlatne krtice raste koža, što joj daje bizaran izgled.

U Africi nema pravih krtica. Njihovo mesto tamo je popunjeno drugom grupom insektojeda koji se zovu zlatne krtice. Prisutne uglavnom u suvim peščanim područjima, zlatne krtice žive uglavnom pod zemljom hraneći se najviše insektima. Podzemni život znači da im je vid malo potreban i zato su ga izgubile.

Kako je nemoguće graditi jazbine u suvom pesku pustinjskih staništa, zlatne krtice moraju stalno da se rijući probijaju kroz pesak. Njihove male ali snažne prednje noge lepo su oblikovane da im pomognu da 'plivaju' kroz pesak.

Zlatne krtice možda ne vide, ali imaju neverovatno oštar sluh i sposobne su da čuju buku koju prave insekti krećući se na površini. Orijentišući se prema zvukovima, zlatne krtice mogu precizno da odrede mesto plena i da izrone odozdo i zgrabe svoj obrok.

RUSKA DESMANA

Desmana moschata

ruska desmana

Kao i njihovi bliski srodnici, desmane se moraju konstantno hraniti da bi sačuvale svoje rezerve energije.

Delujući pomalo kao ukrštena vrsta između rovčice i krtice, postoje samo dve vrste desmana koje danas žive u svetu. Pirinejska desmana živi u severnoj Španiji i Portugalu,a njena rođaka ruska desmana nastanjuje područja Rusije i istočne Evrope.

Desmane imaju noge sa kožicom i širok rep obrubljen krutim dlakama. Ova prilagođavanja pomažu desmanama da plivaju, a one najviše love pod vodom, dugim brkovima pipajući plen kao što su larve vilinog konjica i punoglavci.

Desmane ne samo da plivaju one takođe riju kada traže crve. U rečnim obalama prave mreže jazbina koje mogu da budu dugačke mnogo metara. Ulazi u sistem tunela su uvek smešteni ispod površine vode tako da desmana može da dolazi kad god joj se prohte, na morajući da se brine o predatorima koji možda gledaju odozgo. Mnogo je predatora koji bi da se hrane desmanama, uključujući jastrebove, kliktavce i lasice.

SLONOVSKA ROVČICA

Elephantulus myurus

slonovska rovčica

Slonovske rovčice dobile su ime po izduženoj, pokretljivoj rijušci.

Nije lako biti mali dnevni insektojed u delovima Afrike prekrivenim šipražjem. Postoji celo mnoštvo drugih životinja koje bi htele da od njega naprave sledeći obrok, od jastrebova i orlova do malih mačaka, mungosa i mnoštva zmija.

Slonovske rovčice su sasvim svesne opasnosti koje ih okružuju i uvek beže od njih. One pažljivo održavaju staze u celom staništu, povezujući mesta na kojima se hrane sa svojim jazbinicama. Ove staze su savršeno uredne i to s pravim razlogom. Slonovske rovčice sprintaju njima vratolomnom brzinom, oslanjajući se na to da prosto budu brže od predatora.

Staništa rovčica mogu biti velika 1 km² . To je veliko područje za održavanje za životinju koja je dugačka samo 10cm, ali tamo gde je hrana oskudna potrebno je pretražiti veliki teren da se utoli glad. Na mestima gde je do hrane lakše doći, ova staništa su zantno manja. Mlade slonovske rovčice dolaze na svet sasvim razvijene i samo posle dva dana mogu da hitro trče s majkama.

Literatura

- Džekson, Tom: Svetska enciklopedija životinja, MUN, Zemun, 2007