Karakteristike životinja

Biljke su osnov života na zemlji i bez njih životinje ne bi postojale. One dobijaju potrebnu energiju od sunčeve svetlost i, kako ne moraju da se hrane aktivno, nazivaju se autotrofi, što znači samohraneći organizmi. Zeleni pigmenti lišća biljaka hvataju energiju koja se nalazi u svetlosti i pretvaraju ugljen-dioksid i vodu u glukozu, prosti šecer, u procesu proizvodnje hrane koji se naziva fotosinteza. Nusproizvod je kiseonik, koji postepeno odlazi u atmoseru.

Gljive su uglavnom nevidljivi organizmi koji žive u velikim masama sitnih vlakana koja prolaze kroz tlo. Izbijaju na površinu samo u obliku pečuraka kada su spremne za razmnožavanje. Gljive ne razvijaju fotosintezu, ali su dragocene kao izazivači truljenja. Rastu na mrtvim telima drugih organizama, kao što je drveće palo na zemlju, lučeći probavne enzime koji spolja razbijaju mrtvo telo. Pritom oslobađaju dragoceni ugljenik, azot, fosfor i druge elemente koje svako drvo sakuplja u sebi za života.

Životinje su aktivni proždrljivci (zvani heterotrofi) koji skupljaju hranu iz okoline. Za razliku od biljaka i gljiva, životinje imaju tela koja mogu da plivaju, hodaju, riju ili lete barem u početnoj fazi života. Dakle, životinjama je potrebna gotova hrana, koju pronalaze tako što jedu druge organizme. Na primer, zec ne može da vrši fotosintezu, ali on jede biljke koje to mogu. Lisica pojede zeca i dobija gotovu hranu, ali i ona zavisi od biljaka koje stvaraju gotove organske materije. Neke životinje krše pravilo, koristeći fotosintezu da bi napravili sopstvene hranljive materije.To su mikroorganizmi poput Euglena gracilis - protozoa čije telo se sastoji od jedne ćelije. Euglena može da se hrani drugim organizmima, kao što to čine životinje, a može i da proizvodi hranu, kao što to čine biljke.

Virusi ne pripadaju ni jednom od pomenutih carstava, jer postoji razmimoilaženje u mišljenju naučnika; neki ih ne svrstavaju u živa bića, jer nemaju odlike drugih organizama. Jednoćelijski organizmi i monere su mikroorganizmi. Svaka individua predstavlja samo jednu ćeliju i mada često formiraju velike mase i kolonije - jogurt je, na primer, kolonija bakterija - mikroorganizmi ne formiraju tela koja se sastoje od više miliona ćelija koje funkcionišu zajedno.

Karakteristike životinja

Carstvo životinja uključuje heterotrofne višećelijske organizme, čije su ćelije organizovane makar u primitivna tkiva. Ovi organizmi su široko rasprostranjeni u biosferi i zauzimaju raznolike ekološke niše. I sama morfološka građa životinja se jako razlikuje među grupama. Sledeće zajedničke karakteristike povezuju životinje u smislenu klasifikacionu grupu:

u pitanju su višećelijski eukariotski organizmi

ne poseduju ćelijski zid

poseduju molekule kolagena, integrina, proteoglikana i adhezivnih glikoproteina u ekstracelularnom matriksu

poseduju specifične međućelijske veze tipa pukotinastih veza i dezmozoma

postoji mogućnost pokreta ćelija tokom ontogenetskog razvića

imaju zajedničke odlike razvića zigota - brazdanje i stadijum blastule (eventualno i gastrule?)

heterotrofni su, što uslovljava njihove uloge u ekosistemima (paraziti, predatori, detrivori)

poseduju gastralnu šupljinu sa jednim ili dva otvora

Postoji nekoliko različitih sistema klasifikacije životinjskog carstva (Animalia, Metazoa). Po jednoj od ranijih, dele se u dve grupe:

- potcarstvo Parazoa, celularnog tipa građe, kod kojih se ne obrazuju prava tkiva i organi; pripadaju im tipovi plakozoe i sunđeri;

-potcarstvo Eumetazoa, kod kojih se obrazuju tkiva i organi; pripadaju im sve ostale višećelijske životinje. Ovu podelu životinjskog carsta u poslednje vreme je kritikovalo nekoliko autora.

Paukovi, škorpije i grinje spadaju u arahnide. Mnogi paukovi grade lepljivu svilenkastu mrežu za hvatanje plena ; drugi leže skriveni i napadaju žrtve u prolazu.

Puževi spadaju u veliku grupu beskičmenjaka koji se nazivaju mekušci. Većina ih živi u vodi, ali mnogi od njih kao ovaj puž,opstaju na kopnu.

Meduze su veoma jednostavne životinje, srodne koralima i morskim anemonama. One hvataju hranu tako što bodu plen sitnim ćelijama zvanim nematociste.

Krabe spadaju u ljuskare .Drugi ljuskari su jastozi, kozice i kril .Njihove prednje noge naoružane su jakim kleštima.

Sastav tela

Sa izuzetkom primitivnih formi, kao što su sunđeri, sva životinjska tela su sastavljena na isti način.U većini slučajeva hrana ulazi u želudac kroz otvor na glavi, tj. na usta. Kada se nađe unutar tela hrana se razbija na sastavne delove. Korisni delovi, kao što su proteini, masti i šećeri - stvoreni u toku fotosinteze biljaka - apsorbuju se u telo, preostali otpadni materijal prolazi kroz želudac u anus, otvor na drugoj stani tela.
Korisni satojci apsorbovani iz hrane se prenose tamo gde su potrebni. Ovaj posao obavlja cirkulatorni sistem životinje. Unutrašnjost mnogih životinja jednostavno se kupa u tečnosti koja sadrži sve što je telu potrebno. Međutim, veće životinje, uključujući gmizavce, vodozemce i sisare, moraju da pumpaju korisne supstance po telu preko krvi. Ta pumpa je srce, snažan mišic koji održava cirkulaciju krvi kroz sistem krvnih sudova.

Krv prenosi hranu za telo i kiseonik koji dovodi do reakcije sa šećerom iz hrane , oslobađajući energiju koja je bitna za opstanak svih živih bića. Životinje dobijaju kiseonik na više načina. Neke ga jednostavno apsorbuju preko kože, mnoge koje žive u vodi izvlače ga preko škrga, a one koje žive na vazduhu udišu ga plućima.

U poređenju sa drugim organizmima životinje su svesnije svoje okoline i svakako više reaguju na nju. To je zbog toga što poseduju nervni sistem koji koristi senzore za otkrivanje onoga što se dešava u okruženju, kao što su promene temperature, količine svetlosti i raznih zvukova. Ove informacije se zatim prenose pomoću nerava na ono što bi moglo da se nazove centralna komora. To može da bude samo zgusnuta grupa nerava ili jedan kontrolni mozak. Mozak ili grupa nerava zatim prosleđuju informacije sa čula na mišiće tako da telo može da reaguje na odgovarajući način, na primer bežanjem da izbegne smrt ili da napadne plen.

Sisari, gmizavci i vodozemci dele sličan telesni sastav budući da imaju četiri uda. Oni su člaovi veće grupe tetrapoda kojima pripadaju i ptice.Gotovo svi imaju vidljiv rep. Mozak i većina senzora smešteni su na prednjem delu tela , u glavi. Vitalni organi, kao što su srce i pluća ili škrge, smešteni su u centralnom delu tela , u grudima, dok se želudac i polni organi nalaze uglavnom u trbuhu u zadnjem delu tela.

Prvi kičmenjaci su se pojavili u moru pre više od 450 miliona godina. Anatomski liče na današnje ribe, bili su slepa stvorenja, poput jegulje, sa savitljivom hrskavičavom kičmenom moždinom. Ona deluje kao jednostavna kičma, a kod drugih,"naprednijih" riba se nalazi u nizu koštanih ili hrskavičavih cevi, koje se nazivaju pršljenovi, povezanih da bi se formirao kičmeni stub.

Iako nije jaka kao egzoskelet artropoda, unutrašnja kičma riba pruža dovoljnu podršku i daje njenim mišićima potporu na koju mogu da se oslone. Ona dozvoljava mišićima da narastu veliki i jaki,a da nikako ne ograničavaju njeno funkcionisanje. Pošto kost raste istom brzinom kao i mišići, ne dolazi do traumatičnog procesa menjanja oklopa.

Ribe žive u svim delovima svetskih okeana. One takođe žive u slatkoj vodi, gde ih ima svuda, od potopljenih pećina do planinskih jezera.

Žabe su najpoznatiji vodozemci.U druge spadaju salamnderi daždevnjaci. Ova žaba provodi život na drveću, koristeći izrasline na nogama za hvatanje za grane.

Dok malo drugih guštera može tek neznatno da promeni boju, kameleoni mogu da je promene u potpunosti.Ovo može da im pomogne prilikom skrivanja od predatora ili odražava njihovo raspoloženje.

Sisari,kao ova veverica, najrasprostranjeniji su kičmenjaci. Mogu da opstanu u skoro svim staništima na Zemlji.

Poznato je da peraja mnogih riba sa kostima se sastoje od šiljaka, koje pokreću mišiće unutar tela. Neke vrste prvobitnih riba sa leđnim perajima su imale kosti peraja, spojene sa udaljenim mišićima udova. Takve ribe su verovatno bile prvi kičmenjaci koji su iz mora ispuzali na kopno.

Potomci tih kičmenjaka su bili prvi vodozemci. Njihova peraja su se pretvorila u noge, škrge su im postale pluća, ali koža nikad nije bila tako vodootporna kao egzoskelet artropoda, pa su morali da ostaju na vlažnom mestu da bi preživele. Ovaj problem još uvek muči vodozemce poput žaba i daždevnjaka.

Gmizavci su hladnokrvni, a to ustvari znači da apsorbuju toplotu iz okruženja.Mišići i unurašnji organi bilo koje životinje moraju da budu topli da bi mogli pravilno da rade, pa gmizavci mogu da ostanu aktivni samo kada je temperatura kruženja dovoljno visoka. Zbog toga većina reptila uglavnom živi u tropskim oblastima.

Ovo stanje je bilo prevaziđeno, kada su prvi gmizavci dobili metabolizam koji je pretvarao energiju iz hrane u unutrašju toplotu, tako su evoluirale ptice i sisari. Takve životinje mogu da budu aktivne danju i noću, zimi i leti i da žive u polarnim oblastima gde je temperatura retko iznad tačke smrzavanja. Oni su izuzetno pokretljivi i izdržljivi susedi.

Životinjsko carstvo predstavlja stalan proces evolucije koji je do sada dao ogroman broj različitih stvorenja.

Literatura

Džekson, Tom: Svetska enciklopedija životinja, MUN, Zemun, 2007