Pratite nas na facebook-u

android aplikacija
trazim posao
Preporučujemo

Sajt za nastavnike biologije Biologija za osnovce Božanstvena biologija
Violetina biologija
Riznica znanja
Volim biologiju
Ekoblogomanija

graficki dizajn

 

Kopitari

 

 

Kopitari se dele u dve glavne grupe prema obliku kopita. Perissodactyla, u koje spadaju konji, zebre, tapiri i nosorozi, imaju kopita sa neparnim brojem prstiju, pri čemu najveći deo težine životinje pada na srednji prst. Artiodactyla, nasuprot njima, imaju paran broj prstiju i uključuju životinje kao što su jeleni, goveda, antilope, svinje, kamile, žirafe i nilski konji.


MUNTJAK


Muntiacus reevesi

muntjak
Kao i očnjaci koji štrče iz usta i koji postoje i kod nekoliko drugih vrsta jelena, donji deo rogova mužjaka muntjaka takođe je prekriven krznom. Umesto rogova, ženke imaju male koštane izrasline obložene krznom.

Samo mužjaci ovih ljupkih jelena imaju rogove, a oni su retko duži od 15 cm. Međutim, glavno oružje mužjaka muntjaka jesu gornji očnjaci koji se izvijaju napolje iz usana kao kljove. Ovi zubi se obično koriste u borbi zbog teritorijalnih sporova sa drugim mužjacima, ali mogu takođe da nanesu teške povrede psima i drugim napadačima.

Mužjaci muntjaka brane teritorije od oko 20 hektara veličine, obično u blizini vode, i pokušavaju da zauzmu što je moguće više manjih teritorija ženki. Kada su nervozni, muntjaci se oglašavaju glasom koji podseća na pseće lajanje, zbog čega su dobili nadimak "jeleni koji laju" .Verovatno je ovakvo oglašavanje namenjeno predatorima koji koriste zasede da bi ulovili plen. Ovim postupkom mužjaci daju do znanja predatorima da su primećeni i da zato verovatno neće uspeti u onome što su naumili. Muntjaci su uvedeni u Britaniju 1901, a oni u divljini su dobro učvrstili svoj položaj.







SAMBAR

Cervus unicolor

sambar
Ovaj veliki azijski jelen ima naročito debele rogove sa šest vrhova čija dužina može da bude čak 1m duž spoljne krive. Sambari su veoma inteligentni i mogu da žive u blizini ljudskih naselja.

Sambar je jedan od deset srodnih vrsta jelena, koji su svi iz roda Cervus, a koji uključuje američkog crvenog jelena i istočnjačkog jelena sika. Kao što je slučaj s crvenim jelenom, i mužjaci sambara bore se međusobno u sezoni parenja. Pobednici osnivaju male teritorije koje obeležavaju mirisom i pare se sa svim ženkama koje tuda prolaze. U nekim prirodnim rezervatima u Indiji sambari su važan plen za azijske crvene pse (dolove), azijske lavove i tigrove. Iako su važan plen za neke retke predatore, sambari znaju da budu napast za upravnike rezervata zato što ponekad uništavaju veliko drveće guleći njegovu koru, što dovodi do znatnog uništenja staništa. U nekim zemljama u koje je sambar uveden, kao što je Novi Zeland, ove životinje se love iz zabave.







PRZEVALSKIJEV KONJ

Equus przewalskii


przevalskijev konj
Przevalskijevi konji su malo manji od domaćih, sa svetlocrvenosmeđim gornjim delom tela, bledim bokovima i belim potrbušjem. Sačinjeni su planovi za ponovno uvođenje ovih konja u nekadašnja staništa.

Neki naučnici smatraju ovog konja jednostavno podvrstom domaćeg konja - Equus caballus - a ne posebnom vrstom. Najverovatnije Przevalskijev konj predstavlja jedinstvenu životinju, bilo kao poslednju preostalu od prave divlje varijante domaćeg konja, ili kao jedinstvenu vrstu. U stvari, Przevalskijev konj, nazvan po ruskom istraživaču koji ga je otkrio 1879, ima veoma slične navike divljoj populaciji domaćih konja.

Živi u grupama od desetak članova, koje se sastoje od ženki sa mladima i jednog dominantnog mužjaka ili pastuva. Pastuv može da vodi harem ženki i mlade godinama, vodeći mnogo računa o njihovoj zaštiti od rivalskih mužjaka i od drugih opasnosti kao što su predatori.

Ovi konji provode dane u suvim predelima, a uveče se premeštaju u vlažniji prostor sa boljom pašom i s vodom za piće. U nekim delovima se sele sezonski, prateći kiše i bogatije pašnjake. Ovi konji nisu primećeni u divljini od 1968, pa postoji strah da su izumrli u svojim nekadašnjim staništima. Međutim, vrsta opstaje u zoološkim vrtovima.







BABIRUSA (MOLUČKI DIVLJI VEPAR)

Babyrousa babyrussa

babirusa
Za razliku od drugih vrsta divljih svinja, čije kljove rastu sa bočnih strana vilice, gornje kljove babiruse rastu prema gore kroz njušku. Ove svinje često posećuju solila, gde naučnici prate njihovo ponašanje.

Verovatno ima preko 4000 ovih divljih svinja po indonežanskim šumama Sulavezija i obližnjih ostrva.

Babiruse su najaktivniji danju. Mužjaci obično žive sami dok se ženke i mladi kreću u grupama od desetak članova. Kljove nisu lepo podešene za borbu i mada su mužjaci agresivni kada se sretnu, retko koriste kljove. Ženke se obično ne tuku međusobno, ali ponekad napadaju tako što pokušavaju da ujedu rivalku za prednje noge. Babiruse su odlični trkači i plivači. Ponekad plivaju preko mora do malih ostrva.

Žive oko 24 godine.







DVOGRBA KAMILA

Camelus bactrianus

dvogrba kamila
Divlje dvogrbe kamile se sasvim razlikuju po izgledu od domaćih i imaju mnogo svetlije i kraće krzno, vitkije telo i manje grbe.

Arheološka istraživanja su pokazala da je dvogrba kamila pripitomljena oko 2500 g.pre Hrista. Nekad se verovalo da se jednogrba kamila razvila iz pripitomljene dvogrbe kamile. Međutim,crteži u kamenu stari 3000 godina, nađeni na Arabijskom poluostrvu, pokazuju kako konjanik lovi jednogrbe kamile, a ostaci jednogrbe kamile stari 7000 godina sugerišu da su jednogrbe kamile imale pretke koji su živeli u divljini.

Dvogrbe i jednogrbe kamile mogu da se ukrštaju, pa njihovi mladi imaju jednu dugu grbu koja je malo nazubljena ili jednu veliku i jednu malu grbu. Grbe kamile sadrže mast koja ovoj životinji daje energiju kada nema hrane na raspolaganju.

Tokom poslednjih sto godina došlo je do velikog smanjenja broja dvogrbih kamila u divljini. Iako ima oko milion pripitomljenih životinja, samo ih je nešto oko 1000 u divljini, a i one su izložene lovu i pastirima koji ih sprečavaju da stignu do pojila. Kamile su se znatno prilagodile na hladnoću i vrućinu i mogu da prežive duge periode bez vode. Imaju veoma malo znojnih žlezda, pa zato gube malo tečnosti preko kože. Mogu da piju slankastu vodu od koje bi drugim životinjama bilo muka.







INDIJSKI NOSOROG

Rhinoceros unicornis

indijski nosorog
I mužjaci i ženke imaju rog koji može da poraste do 53cm dužine. Koža je jako nabrana i prekrivena je zakovičastim kvrgama zbog kojih deluje kao oklop. Žive oko 40 godina a zrelost dostižu nakon 7-10 godina. Težine su 1600-2000 kg.



Ovo je najveći od tri vrste nosoroga koji žive u Aziji. Osim majke sa mladunčadima, ovi nosorozi žive sami, iako ponekad po nekoliko njih dolazi na blatnjave kaluge ili na mesta dobre paše. Žive na teritorijama koje pokrivaju površinu između 2 i 8 km2 i koje se preklapaju sa teritorijama drugih nosoroga. Susreti susednih nosoroga često su vrlo agresivni. Iako indijski nosorozi obično pobegnu kada ih neko uznemiri, ponekad znaju da napadnu ljude. Ženke sa mladuncima su naročito opasne, pa se u Nepalu i Indiji svake godine zabeleži po nekoliko fatalnih napada.

Ova vrsta je nekada bila veoma brojna u severozapadnoj Indiji i Pakistanu, sve do XVII veka, kada su velika područja bujnih pašnjaka pretvorena u obradivo zemljište. Pored toga što su izgubili mnogo staništa, nosorozi su došli u sukob sa seljacima i lovcima. Početkom XX veka ova vrsta je bila pred izumiranjem. Međunarodno pravo sada štiti nosoroge i njihov broj se povećao. U divljini ih ima oko 2000.





JAK

Bos grunniens

kineski aligator
Jakovi imaju stameno telo i vrlo dugo crnosmeđe vunasto krzno koje seže skoro do zemlje i dobro ih greje. Divlji jakovi su veći i imaju jače rogove od domaćih.

Jak je veoma srodan govedu i pripitomljen je oko 1000. g. pre Hrista. Po visokim platoima centralne Azije ima skoro 13 miliona jakova, a koriste se kao tegleće životinje, za mleko, meso i proizvodnju vune.

Jakovi su dobro prilagođeni na hladnoću, na uslove koji vladaju na velikim visinama, snažni su i poslušni. Verovatno broj divljih jakova iznosi samo nekoliko hiljada, a nalaze se u istočnom Kašmiru duž tibetansko-kineske provincije Kvin Gaj. Jakovi provode kratka leta pasući na škrtim planinskim livadama, a zimi silaze u doline. Ženke obično žive zajedno u velikim krdima koja su znala da broje preko hiljadu grla dok je jakova bilo u izobilju. Mužjaci žive sami ili u malim grupama do 12 grla do sezone razmnožavanja, kada se pridružuju krdima i tuku zbog ženki.







NILGAJ

Boselaphus tragocamelus

Fotografiju snimio Rajiv Lather
nilgajSamo mužjak nilgaja ima rogove, ali oba pola imaju grivu na vratu. Čekinjasto krzno je crvenkastosmeđe kod mužjaka, a bleđe boje je kod ženki.

Nilgaj je nekad bio rasprostranjen širom Srednjeg istoka, ali je poslednjih godina nestao iz Bangladeša, mada još opstaje u Indiji, Pakistanu i Nepalu, a uveden je u Teksas.

Tokom sezone parenja mužjaci se nadmeću za teritoriju, obično agresivnim šepurenjem ili ritualizovanom borbom, pri čemu se međusobno guraju vratovima. Ima slučajeva da dođe do prave borbe, kada se spuste na kolena i bodu kratkim rogovima. Pobednici dobijaju priliku da okupe hareme do deset ženki.







HIMALAJSKI TAR

Hemitragus jemlahicus

kineski aligator
Himalajski tarovi liče kozama, ali za razliku od koza mužjaci se ne diče bradicama i nemaju upredene rogove.

Himalajski tarovi su veoma srodni kozama. Postoje i dve druge vrste tara: arabijski, koji živi samo u Omanu, i niligrijski koji živi po Niligrijiskim brdima u južnoj Indiji.

I mužjak i ženka himalajskog tara imaju bujnu grivu po vratu i plećima, verovatno kao odbrana od hladnog planinskog vazduha. Tarovi su veoma obazrivi i na najmanje uznemirenje pobeći će preko stena i kroz šumu, lako se krećući strmim terenom.

Žive u stadima koja se obično sastoje od desetak životinja. Tokom sezone razmnožavanja mužjaci se uhvate rogovima i rvu se da bi stekli pravo na parenje sa ženkama.

Konkurencija domaćim kozama i lov počinju da smanjuju broj sve tri vrste tara. arabijski i niligrijiski tar sada su zvanično svrstani među ugrožene vrste kojima je potrebna međunarodna zaštita.







SAJGA

Saiga tatarica

sajga
Sajga ima neočno uobličenu njušku, sa velikim nozdrvama usmerenim prema dole. Čudna unutrašnja struktura ovog nosa postoji još samo kod kita. Smatra se da on zagreva vazduh koji sajga udiše zimi i da doprinosi rashlađivanju sajge tokom vrelog leta.

Sajge su srodne kozama i ovcama, a pre otprilike 2 miliona godina, u epohi pleistocena, ove životinje su zaista bile mnogobrojne, živeći širom Evrope i Azije od Britanije do Aljaske. Danas su sajge mnogo ređe. Istrebljene su iz nekih područja, kao što je Krim, usled lova i gubitka staništa.

Sajge su nomadske životinje, koje se stalno kreću u potrazi za hranom. U jesen mnoge populacije sajga sele se na jug u toplije krajeve i na bolje terene za pašu, vraćajući se na sever sledećeg proleća.Sajge se kreću brzo, prelazeći između 80 i 120 km dnevno u toku seobe.

Odrasle sajge mogu da trče brzinom od 80 km na čas, a čak i mladunče staro samo dva dana može da trči brže od čoveka. Zimi, kada se seoba tavrši, mužjaci pokušavaju da sateraju ženke na svoje teriorije, a uspešni među njima okupe između 5 i 15 ženki. Konkurencija je velika, a borbe između mužjaka ponekad se završavaju fatalno.







VODENI BIVO

Bubalus bubalis

kineski aligator
Divlji vodeni bivo ima najveći raspon rogova među govedima - do 2m, mereno spoljašnjim rubom.

Ove krupne životinje su pripitomljene čak 5000 godina pre Hrista u južnoj Kini, 3000 godina pre Hrista u dolini Inda i 2000 godina pre Hrista u drugim delovima Srednjeg istoka. Sada se procenjuje da ima oko 150 miliona domaćih vodenih bivola na svetu. Ove životinju su toliko korisne da su uvedene na mnoga druga nova područja, uključujući Australiju, Južnu Ameriku, južnu Evropu i Havaje.

Domaći vodeni bivo je veoma poslušan, daje izvrsno mleko i meso i jaka je radna životinja. U nekim područjima vodeni bivoli predstavljaju važan deo poljoprivredne ekonomije i ekosistema zato što obezbeđuju pouzdan i lako održiv izvor energije i što čuvaju kaljuge koje su pune raznovrsnog životinjskog i biljnog sveta.

Divlji vodeni bivoli koji potiču od originalne nepripitomljene vrste su veoma retki i ostalo je malo njihove populacije. Ovi divlji bivoli žive u krdima do 30 članova, koja se satoje od ženki i njihovih mladih, a predvođena su starijim ženkama. Tokom sušne sezone mužjaci žive u posebnim grupama odvojeno od ženki, a za vlažne sezone jači mužjaci ulaze u krda da se pare. Vođe ženskih krda ostaju na čelu svojih grupa čak i kada su bikovi prisutni, a posle parenja mužjaci budu oterani.






MARHOR

Capra falconeri

kineski aligator
Mužjake marhora karakterišu dugi izuvijani rogovi koji znaju da dostignu dužinu od 1,6m. I ženke imaju rogove, ali oni retko prelaze dužinu od 25cm.

Marhor je jedna od sedam vrsta divlje koze, od kojih sve žive u planinskim predelima Evrope i Azije. Ova vrsta živi u nekim planinskim delovima centralne Azije. Kao zaštitu od hladnih kontinentalnih zima marhori imaju gusto belosivo krzno i dugu čupavu grivu koja im pokriva vrat i pleća. U leto marhori gube zimski ogrtač i zamenjuju ga kraćim ogrtačem crvenkastosive boje i premeštaju se u više planinske predele da se hrane bujnim prolećnim rastinjem.

Ženke žive u malim krdima, sastavljenim obično od devet životinja, ali ih nekda ima i do 100. Mužjaci žive sami, pridružujući se krdima ženki samo u sezoni parenja. Tada se međusobno biju za ženke, jurišajući i hvatajući se za rogove.

Marhori su na meti lovaca na trofeje, a ubijaju ih zbog mesa i kože. Postoje tri podvrste, od kojih najređa broji samo oko 700 životinja. Politička nestabilnost koja je zahvatila neke zemlje u kojima žive marhori otežava kontrolu krivolova.












 

 

 



Literatura

- Džekson, Tom: Svetska enciklopedija životinja, MUN, Zemun, 2007