Kopitari i papakari

      Kamile mogu da prežive dugo a da ne piju vodu. Međutim, kada vode ima mogu da popiju 57 litara odjednom da bi vratile normalan nivo telesne tečnosti. Kamile gotovo da nemaju znojnih žlezda, pa zato gube vodu mnogo sporije od ostalih sisara. Suprotno narodnom verovanju, grba kamile sadrži mast, ne vodu, i služi kao energetska rezerva - iako ta mast u sebi i malo vode. Tokom sezone razmnožavanja dominantni mužjaci brane grupe do 30 odraslih ženki od drugih mužjaka. Mlađi mužjaci formiraju posebne grupe.

      Zebre obično žive u malim porodičnim grupama koje su predvođene dominantnim pastuvima, koji upravljaju grupama od jedne do šest kobila sa ždrebadima. Kada muška ždrebad zebre dostignu zrelost, ona napuštaju porodične grupe i formiraju posebne grupe ždrebaca dok ženke ostaju. Mužjaci se tuku za pristup ženkama, idući u krug i pokušavajući da udare nogom protivnika ili da ga ujedu. U samoj grupi zebre znaju da budu nežne i da provedu mnogo vremena timareći jedna drugu.

      Žirafe imaju izvrstan vid, a zahvaljujući visini imaju najveće vidno polje od svih kopnenih životinja. Ako žirafa primeti opasnost pobeći će brzinom od 56 km/h. Nekad će se žirafa suočiti s napadačem, udarajući ga prednjim kopitama ili mlateći glavom kao batinom.

     Da bi dohvatile svežu travu ili pile vodu, žirafe moraju da raskreče prednje noge tako da glava može da se spusti do nivoa zemlje. Žirafe se spuštaju na svoje povučene noge da se odmore i leže dok spavaju tako da glavu odmaraju na zadnjici.

     U prošlim vremenima žirafe su se mogle naći u delovima severne Afrike, ali usled prekomernog lova i dejstva klimatskih promena na vegetaciju, sada su vrlo retko raspoređene južno od Sahare.

      Okapiji provode najveći deo vremena sami, vrlo su oprezni i trče u gustiš čim osete opasnost. Ponekad formiraju male porodične grupe i komuniciraju glasom i međusobnim timarenjem.

     Smatra se da u divljini ima između 10 i 20 hiljada okapija, ali njihovo gusto šumsko stanište mnogo otežava naučnicima da procene njihov pravi broj.

Dostižu visinu 1.9 - 2.1 m i težinu 200 - 300 kg.Ženke dostižu polnu zrelost sa 1.5 godinu; mužjaci verovatno nemaju priliku da se pare dok ne budu znatno stariji. Jedno ždrebe dolazi na svet posle nošenja u trajanju od 421 - 427 dana. Žive oko 30 godina. Naseljavaju guste tropske šume.

      Crni nosorozi znaju da budu veoma opasni. Imaju veoma loš vid i mogu da napadnu bilo šta dovoljno veliko što predstavlja pretnju, uključujući vozila, šatore i logorske vatre. Međutim, obično pobegnu kada osete miris čoveka. Zaista imaju dobar razlog da se plaše ljudi. Lov je uništio populaciju obe afričke vrste. Nosorog je lovljen iz zabave, zbog tvrde kože, ali najviše zbog roga. Taj rog je sastavljen od istog materijala kao dlaka i može se obrađivati u ukrasne predmete ili mleti u medicinski ili afrodizijački prah. Mnoge zemlje su zabranile trgovinu proizvodima od nosoroga, ali ilegalna trgovina se još uvek odvija.

      Veliki mužjaci brane svoje teritorije uz obalu od drugih mužjaka. Iako su vlasnici susednih teritorija obično miroljubivi, ponekad dolaze do sukoba. Kada se to desi, mužjaci počinju da se guraju, prskaju, razbacuju izmet kratkim repom i pokazuju kljove široko razjapljujući usta. Ako nijedan od mužjaka neće da se povuče, onda dolazi do prave tuče u kojoj može da dođe i do fatalnih povreda, nanetih naročito kljovama. Mužjaci su agresivni prema svakom uljezu u njihovu teritoriju, uključujući i mlade nilske konje. Ženke su agresivne kada imaju mlade, a mnogi smatraju nilske konje najopasnijim afričkim sisarima.

      Za razliku od većine vrsta divlje svinje, bradavičavo svinjče je aktivno u toku dana, izuzev u područjima gde postoji verovatnoća da će ih napustiti ljudi. Tamo prelaze na noćni način života da bi izbegli kontakt sa ljudima. Kada spavaju ili hrane mlade, bradavičava svinjčad se sklanja u rupe - često one koje su napravili mravojedi.

     Ako ih napadnu predatori kao što su hijene ili lavovi, bradavičava svinjčad bega u najbližu rupu, ulazeći natraške tako da mogu da se suprotstave napadaču opakim kljunom. Bradavičava svinjčad ponekad se udružuje u grupe između 4 i 16 članova. Iako je populacija ove životinje veoma brojna na prostoru koji zauzima, ljudi ih love zbog mesa i zato da ih spreče da uništavaju useve. Ovo predstavlja opasnost za bradavičavu svinjčad.

      Mužjak zna da bude veoma agresivan. Poznato je da su u Nacionalnom parku Donjana u Španiji oterali odrasle riseve od lešine. Divlji veprovi ponekad grade skloništa od pokošene trave, a ženke divljeg vepra su jedini papkari koji se kote i neguju mlade u sagrađenom skloništu.

      Ove životinje imaju izvrsno čulo njuha i mogu da nanjuše hranjive gomolje i korenje dok njuškaju po gomilama opalog lišća. U potrazi za hranom divlji veprovi ostavljaju iza sebe jasne tragove, često preoravajući velike površine tla. U nekim zemljama, gde je divlji vepar uvezen, negativno su uticali na lokalne životinje i biljke, bilo da se hrane direktno njima ili da uznemiravaju njihova staništa.

      Po pitanju ponašanja pri razmnožavanju razlikuju se, a to verovatno zavisi od mogućnosti ispaše. Na nekim mestima mužjaci se okupljaju i pokušavaju da privuku ženke ritualnim plesom i rikom. Na drugim mestima mužjaci pokušavaju da rezervišu ženku braneći dobre pašnjake od drugih mužjaka. Jeleni lopatari su uvedeni na mnoga nova mesta, ali njihov broj opada zbog lova i klimatskih promena.

      Građen je proporcionalno i čvrsto. Telo mu je ovalno izduženo, vrat dosta kratak, noge vitke. Glava mu nije toliko izdužena. Naraste u dužinu oko 1,4 m, u visinu oko 1,0 m a rep mu je dugačak oko 25 cm. Znatno je manji od običnog jelena. Mužjaci tek retko dostižu težinu od 100 kg a ženke oko 50-70 kg. Imaju 32 zuba i nemaju očnjake. Imaju rogove koje odbacuju svake godine. Način života jelena lopatara veoma je sličan onom običnog jelena, iako je u pogledu zahteva za stanišnim uslovima jelen lopatar dosta skromniji. Boja dlake se razlikuje leti i zimi. Živi oko 20-25 godina.

      Irvasi su pripitomljeni pre 3000 godina i mnogo ih ima u severnom Sibiru. Irvasi su prekriveni gustim krznom, imaju kratke noge i rep. Dlakava njuška i male uši sprečavaju gubitak toplote. Široka i ravna kopita su prilagođena hodanju po snegu. Težina ženki varira između 60 i 170 kilograma. Mužjaci su malo krupniji od ženki. Pripitomljeni irvasi su teži i imaju kraće noge nego svoji divlji rođaci.

     Irvasi su preživari i imaju četvorodelni želudac. Zimi se pretežno hrane lišajem (Cladonia rangiferina), popularno nazvanim "irvasova mahovina", do kojeg dolaze razgrtanjem snega prednjim nogama. Leti se hrane lišćem vrbe i breze, kao i travom (šaš, rogoz). Međutim, poznato je da će pojesti i ptičja jaja, i leminge koje ubiju svojim kopitima.

     Irvasi imaju specijalno adaptirane noseve na hladan artkički vazduh. Prilikom udisaja, nosna školjka povećava površinu unutar nozdrva. Životinja termoregulacijom zagreje nadolazeći hladan vazduh pre nego što uđe u pluća, a voda od izdahnutog vazduha se kondenzuje, ostajući zarobljena u ustima irvasa. Ona vlaži suv vazduh koji životinja udiše i verovatno ga apsorbuje u krv preko sluzokože jednjaka.

     Kopita irvasa se adaptiraju u zavisnosti od godišnjeg doba. Leti, kada je tundra vlažna i meka, jastučići na kopitima postaju sunđerasti kako bi obezbedili dodatno trenje prilikom kretanja. Zimi, jastučići se skupljaju i zatežu, otkrivajući obod kopita koji je tvrd, koji tada služi za razbijanje leda i zamrznutog snega, sprečavajući životinju od klizanja. Ovo ima još jednu namenu - u pronalaženju hrane ispod snega.

      Mužjaci napuštaju krda kada napune godinu dana života, formirajući posebne muške grupe. Sa tri ili četiri godine starosti oni formiraju male teritorije koje brane od ostalih mužjaka i pokušavaju da se pare sa ženkama koje stupe na dotičnu teritoriju. Parenje je sezonsko i tempirano je tako da se većina mladunčadi rađa negde pred početak kišne sezone, kada nove trave ima u izobilju.

     Iako se broj gnuova povećao u dolini Serengeti, na drugim mestima, kao na jugoistoku Bocuane, njihov broj se smanjio. Tamo je suparništvo sa domaćom stokom i uništavanje useva navelo seljake da ubijaju gnuove i da podižu duge ograde da spreče njihovo premeštanje u močvarna područja za vreme suša.

      Kada su uslovi surovi tokom sušne sezone impale se okupljaju u mešovita stada, koja mogu da broje i više stotina životinja, u potrazi za hranom. Tokom bujnije vlažne sezone mužjaci i ženke se razdvajaju u posebne grupe, pri čemu se mužjaci bore za teritorije. Uspešni mužjaci obeležavaju svoje teritorije mokraćom i izmetom, a zatim mame ženke u njih plazeći jezik. Ovaj signal dovodi do okupljanja ženki koje prolaze između razmetljivih mužjaka. Gostujući mužjaci beže ili u inat plaze jezik.

      Kako suva staništa imaju relativno malo vegetacije, oriksi moraju da prelaze veliki prostor da bi se nahranili. Oni su iznenađujuće dobri u otkrivanju kiše sa velike udaljenosti i odmah kreću tamo da bi jeli sveže bilje i pili vodu.

      Kada nema vode, oni jedu sočnu hranu, kao što su lukovice, da bi dobili potrebnu vlagu. Oriksi žive u grupama do deset članova koje se sastoje od dominantnog mužjaka i ženki ili od mladih mužjaka. Iako izuzetno dugi i oštri rogovi oriksa predstavljaju izvrsno oružje, većina nadmetanja između muškaraca završava se ritualnim sparingovanjem.

      Jedan od razloga što su divokoze retke jeste što su mnogo lovljene zbog mesa - koje se u nekim krajevima smatra poslasticom - i zbog kože od koje su se nekad proizvodile visokokvalitetne krpe za čišćenje stakla i kola. Divokoze su dobro prilagođene na život u planinskim staništima i veoma su hitre. Kada ih nešto uznemiri, mogu da skoče uz streme stene, sposobne da preskoče prazninu izmedu dve stene dužine 2m.

      Divokoze žive u malim stadima, koja se obično sastoje od ženki i njihovih jarića. U jesen se mužjaci pridružuju stadima i bore se za ženke oštrim rogovima. Ako majka ugine za mladunčad će se postarati druge ženke, a smatra se da ove životinje naizmenično drže stražu dok ostatak stada pase.

      Elandi zauzimaju veći prostor, koristeći različita staništa u različito doba godine, a mogu da pokriju prostor od 220 km². Oko 14 000 elanda živi u Nacionalnom parku Serengeti u istočnoj Africi, gde formiraju mala stada, koja se obično sastoje od manje od 25 životinja.

      Kao i mnogi papkari, mužjaci elanda se bore za dominaciju i za priliku da se pare sa ženkama. Oni se bodu rogovima dok jedan ne odustane i povuče se. Elande je lako pripitomiti, a zbog visokohranljivog mleka, mekog mesa i kvalitetne kože, uzgajaju se na imanjima u Africi i Rusiji.