Pratite nas na facebook-u

android aplikacija
trazim posao
Preporučujemo

Sajt za nastavnike biologije Biologija za osnovce Božanstvena biologija
Violetina biologija
Riznica znanja
Volim biologiju
Ekoblogomanija

graficki dizajn

 

Tuatara (Sphenodon punctatus)

 

tuatara

Tuatara,(ili haterije,Sphenodon) su jedini recentni rod reda Sphenodontia . Danas postoje još samo dve vrste, koje žive na severu Novog Zelanda, i cesto ih nazivaju i "živim fosilima". Naziv "tuatara" potice iz jezika Maora i znaci "onaj koji nosi bodlje". Haterije zaista imaju na ledima bodljikav "cešalj".

      Glava mu je cetvrtasta, spreda blago kljunasto izdužena, telo zbijeno a noge snažne. Dugi su prosecno izmedu 50 i 75 cm, a trup i rep su približno jednako dugi. Prednje i zadnjenje noge imaju po pet snažnih, kratkih, okruglih prstiju spojenih plivacim kožicama. Prsti završavaju kratkim kandžama.Sredinom leda i repa proteže im se niz šiljatih, spljoštenih bodlji poput cešlja, gradenih od produženih rožnatih plocica. Niz se prekida samo u ramenom i slabinskom podrucju. Sivkaste su boje, dok bocno i na nogama imaju žute mrlje. Bodlje "cešlja" na zatiljku i ležima su žute, a na repu smede. Presvlace se samo jednom do dva puta godišnje.

      Mogu, radi zaštite, odbaciti rep (autotomija).

      Žive u podrucjima koja karakteriše oštra klima s gustom travom i malo drveca. Danas žive još samo na oko 30 malih novozelandskih ostrva duž severozapadne obale glavnog severnog ostrva. Sphenodon punctatus, dobro su vidljive pupile

      Aktivni su uglavnom u sumrak i nocu. Na to upucuju njihove velike oci i oblik pupila. Krecu se polako. Hodaju izbacenih nogu, vijugajuci telom i repom, pri cemu se rep vuce po tlu. Ponekad mogu požuriti izdignutog tijela, no takav nacin kretanja uglavnom im uspeva samo na razdaljinu od nekoliko metara. Za razliku od gotovo svih drugih gmizavaca koji daju prednost telesnoj temperaturi izmedu 25 i 40°C, tuatare žive na znatno nižoj temperaturi. Tu su, medutim, procene razlicite, i krecu se od 10,6°C pa sve do 20°C. No, letargicni postaju tek kod temperature ispod 7°C. Ovim relativno niskim temperaturama odgovara i spori metabolizam. Tuatare rastu vrlo polako, ali mogu doživjeti veliku (relativno) starost. Glavna hrana su im razliciti beskicmenjaci, najcešce insekti, pauci i puževi, kao i kišna glista.

      Parenje se odvija u vreme leta na južnoj polulopti, izmedu januara i marta. Mužjaci su svake godine spremni za parenje, za razliku od ženki. Mužjaci se u to vreme ponašaju teritorijalno, ali samo na površini od oko 25 m˛ u cijem središtu je njihova jama, i samo u vreme parenja. Ako u to vreme na teritoriju ude drugi mužjak, dolazi do borbe, pri cemu može doci do povreda. Dokaz su brojni ožiljci starijih mužjaka.

      Udvaranje pocinje kad ženka dode na teritoriju mužjaka. Pri tome, on je obilazi ukrucenih nogu. Kako mužjaci nemaju produženi genitalni organ, prislanjaju svoju kloaku na ženkinu. Kopulacija traje oko jedan sat. Nakon oko 9 mjeseci, ženka u jamu koju sama iskopa polaže do 15 tupih jaja sa pergamentnom ljuskom, dugih oko 3 cm i teških 4 do 6 grama. Ova jama sa leglom nalazi se cesto i par stotina metara udaljena od jame u kojoj ženka provodi dan. Ženka oblaže jamu i jaja travom i zatim jamu zatrpava zemljom. Nakon toga, ženka pokazuje vecu brigu za leglo od velikog broja gmizavaca: redovno, ponekad svaku noc, ona cuva leglo kako bi sprecila drugu ženku da položi svoja jaja u njeno leglo. Na Novom Zelandu mladunci izlaze iz jaja nakon 13 do 15 mjeseci. Ovo dugo razdoblje pokazuje da u hladnijoj klimi Novog Zelanda embrioni zaustavljaju razvoj tokom zime.

      Za razliku od odraslih haterija, mladunci su aktivni danju, kako ih odrasle tuatare ne bi pojele. U roku od godinu dana, pridružuju se odraslima u koloniji, i prilagodavaju se ritmu života odraslih. Ženke ne legu jaja svake godine, i to je jedan od razloga zbog kojih je za održanje vrste važna dužina života jedinki. Dokazano je da su haterije u zatoceništvu na Novom Zelandu doživjeli starost od 77 godina. Polnu zrelost dosižu tek oko 20-e godine.

     

      O razvoju jaja pod ljudskim nadzorom se zna dovoljno iz eksperimenata provedenih na univerzitetu Viktoria u Wellingtonu. Iz jaja skupljenih u prirodi u novembru, pa držanih na temperaturi izmedu 18° i 23°C, mladunci su se izlegli vec u maju, dakle nakon šest mjeseci, što vodi do zakljucka, da su gnezda u prirodi izložena nižim temperaturama i vecim oscilacijama. Kao i kod vecine drugih gmizavaca, temperatura u leglu odreduje pol mladunaca. Kod Sphenodon punctatusa, pri konstantnoj temperaturi od 18°C izlegle su se samo ženke, pri 20°C bilo je 91% ženki, ali kod temperature od 22°C bilo je samo 23% ženki. Ljudi su desetkovali tuatare dovodenjem koza, macaka, pasa, svinja, pacova i miševa. Danas rod tuatar živi još samo na 0,1% podrucja koje je nekada nastanjivao.