Ugroženi i zaštićeni endemi Srbije

Rezime

Biologija i njene primenjene grane, naučile su nas mnogo o bogatstvu vrsta, tačnije, o biodiverzitetu, i njegovom značaju za ekosisteme svake države. Ipak, biološka raznovrsnost u pogledu vrsta, nije u podjednakom stepenu razvijena na celoj Zemlji, i, nikako, nije homogena, bar ne za sve vrste na planeti, a procenjuje se da ih, danas, ima od oko 3,6 do 117,5 (117,7) miliona, sa opsegom između 13 i 20 miliona kao, najčešće, citiranim (Hammond, 1995; Cracraft, 2002.), pri čemu je naučno opisano, tek, njih oko 1 747 851, ili, od 1,5 do 1,75 miliona (Le Cointre & Guyader, 2001; Cracraft, 2002.). Tako, svaka zemlja ima bar jednu, a mnoge i više vrsta koje su za nju jedinstvene, i kojih nema u ostalim. Ista ,,zakonomernost’’ važi i za Srbiju. Šta više, Republika Srbija je jedna od vodećih zemalja Sveta po brojnosti različitih vrsta, a i zemlja sa zavidnim brojem endemičnih vrsta kojima se ne mogu pohvaliti neke druge. Ovo je, svakako, osvežavajući podatak, ali kako sve što je lepo i kratko traje, tako Srbija, postepeno, osiromašuje po pitanju biološki endemskih vrsta, a to je uočljiv trend i u ostalim državama.

Kao mali doprinos rešavanju ovog problema, služi ovaj rad, i ako bar iole probudi ekološku svest u onoga što ga čita, autor će smatrati da je njegov cilj realizovan. Zadovoljstvo koje sledi iz, pomenute, realizacije je veliko, jer poduhvat kojim se ukazuje na kauzalno-konsekventne (uzročno-posledične) faktore koji narušavaju srpski endemizam, nije nimalo jednostavan i naivan. Naprotiv, problematika je izuzetno složena, što je logično, uzimajući u obzir, samo, vreme koje je proteklo od definisanja nekih vrsta kao endemita, pa do njihovog iščezavanja sa teritorije Srbije, a samim time, i Zemlje, a koje se meri decenijama i vekovima. Kako je narušavanje naše autohtone prirode teklo postepeno, ali progresivno, tako ni oporavak iste nije moguć u kraćem vremenskom roku. Ne treba zaboraviti ni druge štetne nokse koje su doprinele bržem nestajanju endema kod nas, kao i kod drugih naroda (u prvom planu se misli na čoveka kao antropogenog činioca koji ima više afiniteta ka narušavanju prirode, nego ka njenom očuvanju, pa čak i kada misli da joj pomaže i da je štiti).

Upravo iz složenosti materije morali su nastati i komplikovani aspekti kojima ćemo, iako kontradiktorno, pokušati da je uprostimo i načinimo što razumnijom i shvatljivijom. Najpre će se opisati zaštićena i ugrožena flora, a zatim i, fauna Srbije, a većina poglavlja biće ,,začinjena’’ fotografijama vrsta koje opisujemo. Ipak, sve to nije dovoljno za savladavanje štiva, pa će se u svakom odeljku praviti podela endemizma, odnosno, ,,ići’’ će se, što logičnijim redosledom: od lokalnih ka kontinentalnim endemima, i od evolutivno nižih ka višim jedinkama biljaka, tj. životinja, naravno, na području Srbije. Kako ne bismo mnogo požurili, 3 najpre ćemo definisati endemizam, kao vid ,,zagrevanja’’ za predstojeća pitanja i njihove odgovore (jer su endimi ,,prvi’’ ugroženi i zato uživaju zaštitu).

Ključne reči: lokalni (steno)endemiti, relikti, Pančićeva omorika, ramonde.

Uvod

Endem (grč. ἔνδημος=lokalni) je ona jedinka neke vrste (ili drugog taksona), koja je ograničena na deo areala u istorijskom, ekološkom, ili fiziološkom pogledu. Ukoliko navedemo termin suprotan terminu endemizam – kosmopolizam, onda nam je, prethodna, definicija mnogo jasnija i konkretnija. Naime, glavna i osnovna karakteristika endemizma je preklapanje životne sredine (prostora) neke taksonomske kategorije sa geografski ili cenološki definisanim biotopom (životnim staništem), pri čemu se, u širem smislu, pod endemitima (endemičnim taksonima) podrazumevaju vrste koje svojim arealima poklapaju površinu veličine kontinenta, dok veliki broj autora, pod endemima, smatra taksone koji zauzimaju površinu najviše u granicama jedne biocenotičke provincije. Mi ćemo ovde, u ovom radu, koristiti oba razmatranja, sa posebnim naglaskom o tome koji je kada aktuelan i zašto. Zanimljivo je reći, da su ,,pravi, pravcati’’ endemi, ostrvske vrste.

Ipak, za dobijanje kompletne ,,slike’’ endemičnih zajednica, rečeno nije dovoljno. Dalje se razlikuje nekoliko potencijalnih podela endema, odnosno, njihova kategorizacija. Najopštija i najstarija klasifikacija endemita deli, iste (prema filogenetskoj starosti, koja je, zapravo razlog njihovog endemizma), na paleoendemite (konzervativne), i na neoendemite (progresivne), od kojih su ,,prvi’’, ,,stariji’’. Nakon ove, usledila je detaljnija klasifikacija endema, koja je za kriterijum uzimala veličinu areala koja je nastanjena, istima. U njoj se mogu izdvojiti: 1. lokalni endemiti, 2. stenoendemiti, 3. subendemiti, i 4. pseudoendemiti. Prethodna podela će biti jasnija tokom priče koja, tek, sledi. Relativno, najmlađa kategorizacija endemizma prihvata za ,,ocenu’’ evolucionu starost i genetičku strukturu populacija koje opisuje, a odvaja, međusobno, 4 tipa endemiteta: paleoendemitet, patroendemitet, apoendemitet, i shizoendemitet (Favarger & Contadriopoulos, 1961.). To je, takođe, i najkopmleksnija podela, te je nećemo praktikovati, upravo zbog njene složenosti.

Inače, prema prvim procenama, smatralo se da flora Srbije ima 197 endemičnih vrsta (Diklić, 1987.). Današnja saznanja broje 287 endemskih biljnih jedinki u ,,vlasništvu’’ Srbije (Stevanović i saradnici, 1995.)! Što se tiče srpske faune, tu je procenat dosta niži.

Biljni endemi

Carstvo biljaka (Plantae-i) ,,poseduje’’ nekih 350 000 – 400 000 različitih biljnih organizama, dok su neka detaljnija populaciono-demografska istraživanja pobrojala oko 500 000 viših biljaka (kormofita, ili još pravilnije, kormobionata), a 50 000 vrsta algi. I pored ovih, zadovoljavajuće, visokih vrednosti, na endeme otpada znatno manji procenat, i što je još važnije, a i za zabrinutost, isti, i dalje opada i ne pokazuje tendenciju skorijeg oporavka i brojnog boljitka.

To je i bio, osnovni, razlog za analizu problematike vezane za nacionalnu endemičnu floru, kasnije, i faunu, jer se jedino shvatanjem uzroka koji doprinose iščezavanju endemita, može predvideti njihova dalja budućnost i ona unaprediti, ili, ako ništa drugo, onda bar zadržati trenutnu brojnost koju bu proglasili za ,,pozitivnu’’ nulu. To ćemo postići detaljnim objašnjavanjem 12 recentnih biljaka sa područja Srbije, dok će ih biti navedeno više od 49 (prilog). Na žalost, od ovoga broja moramo da oduzmemo 5 vrsta koje su, već, trajno i nepovratno nestale sa naših prostora, a kojima započinjemo obrađivanje teme.

"Izvodi iz Crne knjige flore Srbije"¹

Obradu teme, najpre, krećemo od vrsta za koje je kasno delovati u cilju njihove zaštite i očuvanja egzistencije, jer ih više nema, a do toga je došlo čovekovom bahatošću i nemarnošću za sve što nema direktnih veza sa njime samim. Ta nemarnost nas je ,,koštala’’ 5 biljaka koje više nikada nećemo biti u prilici da ih vidimo, a kako stvari stoje, nimalo nisu bile nekorisne (korovi), a moguće je da su imale i lekovita svojstva. Krećemo od njih u nameri opomene budućih pokolenja da ne čine iste greške svojih predaka, i da ne budu pohlepni ka prirodi, već da je neguju, i da je koriste samo koliko je neophodno i to u granicama kojima ne remete ustaljene tokove biosfere.

Krećemo od autohtonih sorti (varijeteta) sleza, kragujevačkog i vranjskog, vranjanskog, Pančićeve udovčice i grahora, i moravskog oraška.

Kragujevački slez (Althaea kragujevacensis Pančić), kako mu ime samo govori, živeo je samo u okolini Kragujevca, i kao takav, smatrao se za lokalnog endemita Šumadije (sl. 2.1.). Iz naziva se vidi i njegov opisivač, koga ćemo često, od sada pa nadalje, pominjati, Josif Pančić. Ono što je simbolično u vezi sa ovom vrstom je to 1 Crna knjiga flore Srbije ne postoji, zato je naslov pod navodnicima. Ovakvo izdanje se priprema na svetskom nivou, i sadrži informacije vezane za sve biljne i životinjske vrste izumrle sa Zemlje. To ne znači da za domaću verziju ovog izdanja nema materijala, naprotiv. da sa smrću našeg najpoznatijeg botaničara, ova biljka više ne biva nalažena. Kao verovatan uzrok nestanka Pančićevog sleza, navodi se širenje urbanog (gradskog) područja. Ovaj slez je hemikriptofita (H), srednjoevropskog / zapadnomezijskog / centralnošumadijskog flornog elementa (tab. 2.1.).

	Nadcarstvo: Eucarya Carstvo: Plantae Razdeo: Magnoliophyta Klasa: Magnoliopsida Red: Malvales Porodica: Malvaceae Rod:Althaea Vrsta: A.kragujevacensis Pančić
Slika 2.1 Kragujevački slez, prikaz vrste	Tabela 2.1 Sistematika kragujevačkog sleza

Druga endemična vrsta sleza, vranjski slez (Althaea vranjensis Diklić & Nikolić), takođe, ponavljanim istraživanjima, nije nađen na svom jedinom poznatom ruderalnom staništu i nalazištu – okolini Vranja (sl. 2.2.). Životna forma je ista kao kod, gore navedenog, sleza, sa drugačijim floralnim elementom, mediteransko / submediteranskim / istočnomediteranskim / zapadnomezijskim / vranjanskim (tab. 2.2.).

	Nadcarstvo: Eucarya Carstvo: Plantae Razdeo: Magnoliophyta Klasa: Magnoliopsida Red: Malvales Porodica: Malvaceae Rod:Althaea Vrsta: A.vranjensis Diklić & Nikolić
Slika 2.2 Vranjanski slez, prikaz vrste	Tabela 2.2 Sistematika vranjanskog sleze

Pančićeva udovčica je živela samo po kamenjarima oko Trnave kod Raške, a danas, naravno, nigde (sl. 2.3.).

panciceva udovcica
Slika 2.3 Pančićeva udovčica, prikaz vrste

Moravski vodeni orah (Trapa annosa Janković) bio je endemit Pomoravlja, opet, kao što mu naziv veli (sl. 2.4.). Inače, po životnoj formi, radi se o hidrofiti, a florni element je srednjoevropski / pomoravski (tab. 2.4.). Kako je vrsta bila stenovalentna po prohtevima ka vodi, nestala je usled isušivanja moravskih mrtvaja i rukavaca.

	Nadcarstvo: Eucarya Carstvo: Plantae Razdeo: Magnoliophyta Klasa: Magnoliopsida Red: Myratles Porodica: Lythraceae Rod: Trapa Vrsta: T. annosa Janković
Slika 2.2 Moravski vodeni orašak, skica vrste	Tabela 2.2 Sistematika moravskog vodenog oraška

Slično važi i za Pančićev grahor, koji se, već, 50 godina, ponovljenim istraživanjima nigde ne može naći (sl. 2.5.).

pancicev grahor
Slika 2.5 Pančićev grahor, prikaz vrste

¹ Crna knjiga flore Srbije ne postoji, zato je naslov pod navodnicima. Ovakvo izdanje se priprema na svetskom nivou, i sadrži informacije vezane za sve biljne i životinjske vrste izumrle sa Zemlje. To ne znači da za domaću verziju ovog izdanja nema materijala, naprotiv.

"Izvodi" iz "Crvene knjige flore Srbije"

E, na ovom poglavlju ćemo se malo više zadržati, iz razloga što za sve vrste koje će biti navedene u okviru njega, još uvek ima spasa (mada su ugrožene, što je i razlog njihove prisutnosti na stranama ,,Crvene knjige flore Srbije’’), jer su trenutno živeće, odnosno, recentne. U njemu ćemo upoznati i razložiti značenje reliktnih vrsta, koje se često poistovećuju sa endemima, pri čemu se, samim time, ovi termini smatraju sinonimima. Za sada je dovoljno znati da su relikti, slikovito rečeno, ,,živi fosili’’, i ovom tvrdnjom se još više pridaje na značaju endemita za nauku i floru, tj. faunu. Reliktne forme su malobrojni potomci izumrlih vrsta koje su živele u davnim geološkim epohama, a ,,vezane’’ su za uzani areal, najčešće, na samo jednoj topografskoj tački na planeti. Upravo zbog ovih činjenica između termina endem i relikt se može staviti znak ekvivalencije.

Pre nego što krenemo sa pričom, malo da ,,prepravimo’’ brojne vrednosti vezane za endemske vrste u Srbiji, sa prvih stranica rada. Naime, mi ,,imamo’’ 10 lokalnih endema (istočna i centralna Srbija 7, a zapadna 3 vrste), 27 zapadnomezijska endema, 20 istočno-iriska i 49 severno-skardskopindska endemita, a 75 spada u endeme koji zahvataju dva ili više dela pojedinih provincija. Ako sumi dodamo i 16 kosovsko-metohijskih vrsta, zbir je 197, koji se najčešće navodi, mada, iako matematički tačno, politički, verovatno, pogrešno. Relikata je ustanovljeno, nekih, 72, mada su sve, navedene, vrednosti provizorne. Sada kada smo to razjasnili, ne preostaje nam ništa drugo, nego da krenemo u izučavanje biljnih endema Srbije.

Pančićeva omorika (Picea omorika /Pančić/ Purkyne)²

Pančićevu omoriku (Picea omorika) je, možda, bilo pravilnije navesti negde na ,,sredini’’ liste floralnih endemita, jer ona nije striktni lokalni endemit, već balkanski. Nju navodimo prvu, jer je po filogenetskom položaju najniža od svih kojima se bavimo, a kako su sve naredne endemične biljne zajednice, približno, iste evolutivne starosti, one će, tada, biti ,,ređane’’ po veličini svojih ekoloških valenci u smislu rasprostranjenosti. Kako je ,,srpska omorika’’ jedna od prvih biljaka (šta više, jedna od prvih organizama), na srpskoj zemlji za koju je utvrđeno da je endemska i samim time, bogate istorije, o njoj ćemo reći, za nijansu, nešto više u odnosu na ostale.

Josif Pančić (sl. 2.6.), prvi put čuje za omoriku 1855, 1856, a na svojoj Velikoj školi, 1965 prima 2 grane ovog drveta (bez šišarica, šišarki), momentalno upoređujući ih sa ostalim, poznatim, vrstama golosemenica. Već tada uočava da se, verovatno, radi o, kakvoj, novoj sorti večnozelenog drveća, ali da bi to dokazao, morao se uputiti na ,,lice mesta’’ i vrstu sagledati ,,ad hoc’’. E, ovde nastaju problemi, jer lokalno stanovništvo nikako nije moglo da mu objasni gde je tačno to drvo, jer su ga mešali sa jelom i smrčom (ovo bi se moglo smatrati ,,dokazom’’ da se radilo o, do tada, neopisanoj vrsti, jer za nju niko nije znao, iako je rasla nadomak kuća i puteva i bila gledana svakoga dana). Kada ju je, konačno, ,,locirao’’ (u tome mu je pomagao isti čovek koji mu je, prethodno, i poslao njene grane), i detaljnije proučio, sa sigurnošću je mogao da tvrdi (1875, 1877): ,, Prvi pogled omorike i njenog sitnog roda utvrdi me u mojoj prvoj misli da to nije ni jela ni smrča, već da je to za našu floru nova fela drveća, a da li će da bude i za nauku što novo, to su imala da pokažu dalja proučavanja omorike. ’’ Ta, dalja istraživanja, u Srbiji, će sprovoditi: Košanin, 1914, 1923; Novak, 1927; Maly, 1934; Kolarović, 1951, 1956, 1960, i sva će ona, dodatno, podkrepiti Josifova osmatranja i citiranja (sl. 2.7.).

²Pančić se dosta namučio ne bi li pronašao ,,svoju’’ omoriku (engl. Serbian Spruce, nem. Serbiche Fichte), inače za nauku novu vrstu četinara, i za to mu je trebalo 20 god., a kako bi je proglasio za činjenicu, isto su morali da potvrde i drugi naučnici, te otuda i drugog imena.

Naime, da utvrdimo, najpre, kako je omorika dobila ime. Prvi naziv njene binomijalne nomenklature govori o rodu kome pripada, a dobijen je od latinske reči koja označava smolu – pix, što potvrđuje da se radi o četinaru, jer svi sadrže smolu u svojim specijalizovanim, sprovodnim tkivima, a zimi u svim sprovodnim: i specijalizovanim i običnim, ksilemu i floemu. Drugi naziv, koji daje epitet vrsti, ovoga puta govori o njenoj boji koja je ,,sumorna’’ (tmurna), te ne čudi zašto je imenovana rečju iz naroda: ,,mor, moriti, omorina’’, koja označava njenu tamnu boju i tamnu boju šume u kojoj se razvija.

Odlikuje se vitkim i pravim stablom, i ne tako pravim granama (blago povijenim na gore), ali tankim, pri čemu formira piramidalnu krošnju (sl. 2.8, a). Dostiže visinu do 50 m, i 60 cm debljinu u prečniku. Kora joj je glatka, crvenosmeđe boje. Četine su pljosnate, tamnozelenog lica i srebrnastog naličja sa dve bele pruge kakve se nalaze i kod jele (ovo je razlog zašto ju je narod mešao sa jelom). Ovi igličasti listovi su dugi 1-2 cm, i ne bodu. Šišarke (,,plodovi’’) su, u početku, ljubičaste, a kasnije poprimaju ,,klasičnu’’ svetlosmeđu boju, i okrenute su na dole (sl. 2.8, b), kao kod smrče (ovo je razlog zašto je mešana sa smrčom). Cveta od marta do jula, a ovo ,,u početku’’, javlja se u jesen iste godine i pri vrhu krošnje. Jednodoma je biljka, svetlocrvenih muških cvetova, i ljubičastih ženskih koji se, takođe, nalaze na vrhu krune. Seme sazreva iste godine, oktobra i novembra. Pripada rodu smrča (tab. 2.5.).

		Nadcarstvo: Eucarya Carstvo: Plantae Razdeo: Pinophyta seu Gymnospermae Klasa: Pinopsida Red: Pinales Porodica: Pinaceae Rod: Picea Vrsta: P. omorika Pančić
Slika 2.8 Pančićeva omorika, prikaz vrste	Pančićeva omorika, šišarke	Tabela 2.5 Sistematika Pančićeve omorike

Nekada (pre nekoliko desetina miliona god., u vreme toplog tercijera) se prostirala duž, skoro, cele Evrope (njen, verovatni, predak, P. omorikoides, nađen je, u fosilnom stanju, u Nemačkoj), ali nastupanjem glacijacija (ledenih doba), omorika svoj jedini refugijum (,,utočište’’) pronalazi u srednjem toku i kanjonu reke Drine u zapadnoj Srbiji, Bajinoj Bašti, na planini i N. P. ,,Tara’’ i istočnoj Bosni i Hercegovini, na Stocu kod Višegrada, Rogatice, Foče, gde se nalaze njene poslednje, prirodne populacije. Njeno usko rasprostranjenje, nam govori da se radi o stenoendemitu balkanskog poluostrva (ona je i reliktni endem, a i tercijarni relikt), ali kako je i, solidno, otporna na mraz, sušu, delovanje prašina i gasova, uspešno je kultivisana u parkovima Azije, Severne Amerike i Evrope, gde je smatraju najlepšim četinarom. Prvi put je pronađena u Sklopovima kod sela Zaovine (užički kraj) na Tari, ali se njena nova nalazišta otkrivaju i nakon Pančića. Tako je pronađeno njeno najinteresantnije nalazište, na Mitrovcu, na tresetnim naslagama močvare, označene kao Crveni potok, ili Crvene bare, na Rogatici i Mokroj Gori, planini Vigoru kod Ustiprače i na Sokolinama (Radomišlja) kod Jelča i Miljevine. Ovi areali su, manje-više, na nadmorskim visinama 400 – 1700 m i sa krečnjačkim sastavom podloge. Tu su i druga plitka skeletna zemljišta bogata humusom, tipa serpentina kao matične podloge, ali i tresetni, kiseli supstrati zemljišta.

Nastanjuje i strme krečnjačke litice, pa i požarišta, gde se introdukuje, upravo zbog zanimljivosti i dekorativnog izgleda. Gradi mešovite šumske zajednice sa smrčom, jelom, bukvom, belim i crnim borom, i dr. lišćarskim vrstama. Samo na Tari je evidentirano 22 lokaliteta sa omorikom. Četiri, od njih, su karakteristični tipovi šuma: 1. šuma omorike, smrče, bukve, borova i dr. vrsta (Omorikae Piceto- Abieto-Fagetum Pinetosum mixtum), na organogenoj krečnjačkoj crnici, pod Crvenim stenama; 2. šuma omorike, smrče, borova i dr. vrsta (Omorikae Piceto-Abieto-Fagetum Pinetosum), na organogenoj skeletnoj krečnjačkoj crnici, kod lokaliteta Vranjak; 3. šuma omorike, smrče i borova (Picetum-Omorikae Excelcae Pinetosum mixtum Serpentinicium), na skeletnom eutričnom smeđem zemljištu na serpentinitu nad Zmajevim potokom; 4. šuma omorike, smrče, jele i bukve (Omorikae Piceto Abieto- Fageto-Alnetum mixtum), na tresetu u Mitrovcu (Crvene bare, Crveni potok).

Delovi areala ,,Josifove’’ omorike, koji imaju kontinualni karakter na pl. Tari, poslednjih 40 god. izdvojeni su i proglašeni kao strogi rezervati prirode, a punktovi gde se javljaju pojedinačna stabla, ili manje grupe stabla omorike, zaštićeni su kao spomenici kulture, i zabranjeni za seču prema Zakonu o šumama (Sl. Gl. RS br. 46/91). Takođe, već, 10 god. ,,uživa’’ i status zaštićene prirodne retkosti naše flore, prema Uredbi o zaštiti prirodnih vrednosti (Sl. Gl. RS br. 50/93). O njoj su napisani brojni naučni radovi, i održani mnogobrojni skupovi i simpozijumi, nakon čega, danas, postoji oko 600 naučnih radova i bibliografskih jedinica u kojima je proučavana.

Ponovo, Pančićeva omorika je jedini balkanski endem u srpskoj dendroflori.

"Tipično" lokalni (steno)endemiti

E, sada da održimo ,,obećanje’’, i da se pozabavimo, isključivo, lokalnim endemima flore Srbije, i njihovoj, još užoj grupi, stenoendemitima, koji su skrivenosemenice (Angiospermae), za razliku od prethodnog. Kako ih nema mnogo, slobodni smo da ih grupišemo, sve skupa, u jedan odeljak.

U lokalnog endemita svrstavamo biljku Helleborus multifidus Vis. subsp. serbicus (Adamović) Merxm. & Podl (sl. 2.9.), koja raste na serpentinitima zapadne Srbije. Atribut, lokalni endemit, u većini slučajeva, kazuje o reliktu tercijerne starosti, što, još više, naglašava biološki značaj u globalnoj prevenciji biodiverziteta i genofonda. Tu su još i, na Tari: pčelija trava (Stachys anisochila), Niketić- Nikolićeva kandilka (Aquilegia grata F. Maly ex Zimmeter subsp. Nikolicii), jugoslovenski zvončić (Edrianthus jugoslavicus), golocvetna mlečika (Euphorbia glabriflora), cvakija (Halacsya sendtneri), monaški pupavac (Silene monachorum Vis. et Pančić); na Suvoj pl.: Aquilegia pancicii (plavo-belih, visećih cvetova), Seseli serbicum i Rosa serbica.

U stenoendemite, ubrajamo (pored, jednog ranije navedenog) sledeće biljne vrste: Paeonia officinalis L. Subsp. banatica (Rochel) Soó (sl. 2.9.), može se naći u Deliblatskoj peščari, Nepeta rtanjensis Diklić & Milojević (sl. 2.9.), koja se nalazi na pl. Rtanj, a za njih je karakteristično da se nalaze, naravno, na teritoriji Srbije, ali samo na jednom do dva, njena, lokaliteta (zato ih ima manje). Sada su diskutabilna 2 endema, zbog njihove administrativne pripadnosti, ali mi ćemo ih navesti, jer smatramo da je bolje nešto pomenuti, nego zaobići, a svakako je bitno na neki od nekoliko načina. Radi se o dvema biljkama sa Šar-pl., Potentilla doerfleri Wettst. i Crocus scardicus Košanin, prilikom čega druga od njih, raste na 2 ,,tačke ’’ Šare.


Paeonia officinalis L. subsp. banatica (Rochel) Soó	Helleborus multifidus Vis. subsp. serbicus (Adamović) Merxm. & Podl

Slika 2.9 Lokalni stenoendemiti u flori Srbije

Nepeta rtanjensis Diklić & Milojević, prikaz vrste- levo, i generativni organi desno
Slika 2.9 Lokalni stenoendemiti u flori Srbije (nastavak)

Sve, napred, navođene biljne vrste, nisu ,,strogo’’ lokalni endemiti, već se, pored Srbije, mogu naći i u drugim okolnim državama, dok smo one ,,kontinentalne’’, tj. one koje se pronalaze i na drugim kontinentima, zaobišli.

Planinski javor (Acer heldreichii)³

Ponovo obrađujemo drvenastu biljku, ali ova pripada skrivenosemenicama (Magnoliophyta), ili, kako se još nazivaju, ,,pravim’’ cvetnicama. U pitanju je dikotila (Magnoliopsyda), iz familije Aceraceae (po nekim klasifikacijama, Sapindaceae), odnosno, radi se o porodici javora. Zovu ga još i grčki javor.

Pl. javor (Acer heldreichii) je listopadno drvo, veoma razgranate krošnje i visine preko 30 m. Kora je tamnosiva ili crvena, nepravilno ispucala. Ima krupne listove (do 14 cm), što znači da pripada širokolisnoj vegetaciji. Oni su petodelni, sa duboko usečenim režnjevima, tamnozelenog lica i sivog naličja sa dlačicama (sl. 2.10.).

Jednodomo je drvo, cvetova u obliku grozdova koji su, u početku, uspravni, a kasnije zauzimaju viseći položaj. Plod je krilata orašica, čija krilca stoje pod oštrim uglom, pri čemu doprinose rasejavanju semena putem vetra (anemohoriji). Sazreva septembra meseca.

Pripada fanerofitama (P), a nalazi se u zoni četinarskih i subalpskih bukovih šuma kod nas, u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Makedoniji, Grčkoj, Bugarskoj.

³ Nazvan je po nemačkom botaničaru T. von Heldreich-u (1822-1902).

Slika 2.10 Planinski javor, prikaz vrste

Borika, jeremičak (Daphne blagayana)⁴

borika

Boriku (Daphne blagayana), prvi, detaljno opisuje botaničar Henrih Freyer, otkrivši da pripada porodici Thymelaeaceae.

To je niski, polegli grm, visine do 30 cm. Izuzetno je dekorativna vrsta, i razlog današnjeg uspešnog primenjivanja u hortikulturi. Kod mladih klijanaca, kora je zelenkasta, a kod senilnih, tamnosmeđa, tanka i kožasta. I listoji su kožasti, jajoliki po obliku i obodu, glatki su i veoma sjajni. Lice im je tamnozeleno, a naličje, svetlozeleno.

Jeremičak je jednodoma biljka, izuzetno, mirisnih žutobelih cvetova koji su zbijeni u guste terminalne glavice (sl. 2.11.). Plodonosi mesnatu bobicu sa jednom semenkom. Procveta u rano proleće, a potpuno sazreva krajem leta. Staništa su joj šume Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine; Crne Gore, Makedonije, Rumunije, Bugarske i Albanije.

⁴ Naziv, ova biljka, duguje svom pronalazaču, Blagay, koji ju je otkrio u Sloveniji na Brdu Sv. Lovrenca.

Pančićev odoljen (Valeriana pancicii)⁵

panciceva valerijana Odoljen, Pančićev (Valeriana pancicii) je višegodišnja biljka iz familije Valerianaceae (sl. 2.12.).

Doseže visinu do 15 cm. Ima izdužene listove, jarko zelene boje i jajaste.

Cvetovi su sa belom, levkastom krunicom od 5 režnjeva. Dvopolni su, sa 1 – 3 prašnika i jednim tučkom poodraslog plodnika. Plod je čaura sa poklopcem, svetlosmeđe boje. Unutar nje su 1 – 2 semenke iste boje. Cveta u julu i avgustu.

Raširena je po Srbiji, Crnoj Gori i Albaniji.

⁵ Pančić ga je otkrio 1875. god. u Crnoj Gori.

"Naše" ramondije (Ramonda nathaleae Pančić & Petrović et R. serbica Pančić)⁶

Na prostorima Srbije niču dve vrste ramonda, Natalijina (Ramonda nathaleae), i srpska (R. serbica), pri čemu se one, najčešće, navode kao tercijerni endemorelikti. Mi ćemo, ponajviše, objasniti prvu od njih (sl. 2.13.), jer joj je druga skoro identična, te je nepotrebno posebno ih opisivati (sl. 2.14.). Iz istog razloga je potrebno zavidno iskustvo u njihovom razlikovanju.

Natalijana ramondija, a i ostale su Gesneriaceae. Višegodišnja je biljka, niske visine – do 8 cm. Listovi se razvijaju odmah iznad podloge, formirajući rozetu od do 30 listova dugih 3 – 5 cm. Oni su jajasti, zelenih lica sa finim dlačicama, a smeđih naličija dugih dlačica.

Cvetovi su ružičasti, sa čašicama izgrađenim od 4 – 5 režnja. Krunica je do 4 cm, i četvoročlana. U sredini su žutonarandžasti jastučići. Ima 4 – 5 prašnika, žute boje. Fekunditet joj čine smeđe čaure. Cvetanje je u aprilu i maju. Sve su dekorativne, i kako predstavljaju ogromno cvetno bogatstvo naše zemlje, ovekovečene su poštanskim markicama sa njihovim skicama (sl. 2.15.).

Nalaze se u dubokim klisurama, na zaklonjenim i zasenčenim, strmim krečnjačkim stenama Srbije, ali i Makedonije.


Slika 2.13 Natalijina ramnda, prikaz vrste	Slika 2.14 Srpska ramonda, prikaz vrste

⁶ Natalijina ramonda, najpre biva nađena na Rtnju, od strane Pančića, 1874 – to je srpska ramondija , ali je kasnije pronalazi i dr Sava Petrović, u okolini Niša, pri čemu je ,,krsti’’ niškom ramondijom 1882. Kako je on bio dvorski lekar kralja Milana Obrenovića, i zadivljen lepotom njegove princeze, Natalije, daje njeno ime biljci, njoj u čast – Natalijina ramonda. Tako, bar, kaže legenda. Inače, kraljica Natalija je važila za jednu od najlepših žena Sveta.

Slika 2.15 Poštanske marke sa ramondama, Natlijinom levo, i srpskom desno

To su, takođe, ,,školski’’ primeri poikilohidričnosti u biljaka. Mislimo na sposobnost ovih biljaka da, kada je to neophodno, pređu u stanje anabioze, tj. mirovanja zbog nedostatka vlage u zemljištu i vazduhu. Kada se steknu prvi povoljni trenuci, što se tiče vlažnih režima, ove biljke ,,oživljavaju’’, ili, kako se još kaže, ,,vaskrsavaju’’ (sl. 2.16.).

Faza sušenja: levo – zalivana biljka, u sredini – 5 dana bez vode, desno – osušena biljka

Faza oporavka: levo – 4 h po zalivanju, u sredini – 8 h, desno – dan po zalivanju

Slika 2.16. Smenjivanje faza anabioze, gore i regeneracije, dole, kod ramonda

Ostali balkanski endemiti

Od balkanskih endema u flori Srbije, da pomenemo još i naredne vrste: Achillea serbica Nyman, Aesculus hyppocastanum L., Iris reichenbachii Heuffel, Stachys anisochila Vis. & Pančić iz fam. Lamiaceae (sl. 2.17.). Tu su i pančićija, Pančićev vijuk, bedrenica, kopaonička čuvarkuća, runolist...


Achillea serbica sa, uveličanim cvetovima, dole levo	Aesculus hyppocastanum sa, uveličanim plodovima, dole desno

Iris reichenbachii	Stachys anisochila sa, uveličanim cvetom, dole desno

Slika 2.17. Balkanski endemiti u srpskoj flori

To nije sve. Samo na Drini, mogu se naći: žalosni stupnik, halacija, paštrićka obloglavka, dervent(an)ski različak ili prijatna kandilka, pa i bosanska divizma. Naki autori u ovu grupu ubrajaju i četinare, moliku i muniku, mada drugi to negiraju.

Eto. Naveli smo najznačajnije endemske vrste kod nas, ali važno je napomenuti da, u okviru njih, postoji prebrojivo mnogo varijeteta, i da koliko god izgleda da je Srbija ,,slaba’’ u njihovom pogledu, to nije tačno, a u to će nas uveriti prilog koji sledi i koji predstavlja spisak 129 endemskih sorti na pl. Tari.

Balkanski (sub)endemiti

Ovaj podnaslov proistekao je iz nostalgije nekadašnjih vremena, kada nam je ,,pripadao’’, daleko, veći broj endemičnih biljaka, a sada možemo samo da ih se sećamo.

I tako, u balkanske subendemite spadaju Edraianthus graminifolius A. DC., Potentilla apennina Ten., a obe su balkansko-apeninski subendemiti, a mnogi im pridaju i muniku (Pinus heldreichii Christ.) koja je balkansko-apeninski endemo-relikt (sl. 2.18.).

Da pomenemo i neke balkanske endeme, kao što je balkanska forzicija, zanovet ili tilovina, hrvatska sibireja, kitajbelova kandilica, po nekima, molika (P. peuce Gris., sl. 2.19.), pa i divlji kesten, koga smo već pominjali (sl. 2.17.).


Slika 2.18. Munika, prikaz vrste	Slika 2.19. Molika, prikaz vrste

Za sve ove endeme, (a, pogotovo, za prve) važi da se nalaze na Balkanskom poluostrvu, ali i u susednim regionima, kao što su Evropa, ili zapadna Azija, na pr. Ono što je važno razumeti i uočiti, jeste stalno otkrivanje novih endemita, što lokalnih i kontinentalnih, što biljnih i životinjskih. Relativno, skoro je, tako, pronađena sitna i jedva uočljiva biljka na Prokletijama, prokletijska prkosnica, kako su, metaforično, nazvali ovu biljčicu (sl. 2.20.). To se dešava i u našoj fauni.

Još neke retke, ugrožene i zaštićene biljne vrste u Srbiji jesu: tisa (Taxus baccata), stepski božur (Paeonia tenuifollia), gorocvet (Adonis vernalis), karnivorna rosulja (Drosera rotundifolia), velika sasa (Pulsatilla grandis), žuta lincura (Gentiana lutea), gospina papučica (Cypripedium calceolus), bela, šumska breberina (Anemone nemarosa), beli lokvanj (Niphaea alba), žuti lokvanj, zlatni ljiljan (Lilium martagon), kovilje (Stipea pennata), kockavica degenova (Fritillaria gracilis), jagorčevina, veprina, bor krivulj, divlja foja, stepski lužnjak, divlji karanfil, šumska sasa, .... Takođe, iščezle su i đerdapska lala i niška žutilovka.


Slika 2.20. Prokletijska prkosnica, prikaz vrste	Slika 2.21. Pećinska bubica, prikaz vrste

Životinjski endemi

Njih nema mnogo, ali tamo gde se javljaju, zastupljene su sa po nekoliko različitih endemskih vrsta. Samo u Drini, i njenim pritokama, mogu se upecati svetlica (nastanjuje gornji tok kod Srbinja), i njena ,,suprotnost’’, crnka (Zasavica, ostatak starok toka Drine kod Mačvanske Mitrovice. Na strmim krševima Gaminske reke u Podrinju, može se naći retka ptica Srbije, puzgavac, koga je otkrio Pančić. Zglavkari i insekti, i nisu više retkost, pa se, tako, pronalaze jedna vrsta pseudoskorpija tercijerne starosti, (Chithonius pancici), nađena u jednoj pećini Perućca, i nekoliko vrsta stonoga, takođe, nađenih u pećinama, ali Podrinja, od kojih su 4 tipa, takođe, tercijerni relikti. Nove, uglavnom, pećinske životinjske vrste, se i danas pronalaze, kao što je to slučaj sa pećinskom bubicom (sl. 2.21.), a tu čast je, više puta, imao dr Božidar Ćurčić, prof. Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu i njegovi saradnici, koji su otkrili 20-ak, za nauku, novih endemskih životinjica, a 30-ak su u obradi. Oni su pronašli 4 vrste kolembola (primitivnih, beskrilnih insekata), velike 1 – 2 mm, u Zlotskoj, Ravaničkoj, i pećini Vernjikici. Našli su i 3 slepe, nepigmentisane i izdužene stonoge u pećinama Velika Atula, Ivkov ponor, Stogrini (Beljanica), odnosno, Ravaničkoj pećini (Kučaj). Te, prastare, vrste, pripadaju rodu Bulgarosoma, a nazvane su po mestima gde su i nađene: B. zagubicae, B. ravanicae, B. kucajensis. Otkrivene su dve, nove, vrste paukova, i nekoliko pseudoskorpija. U Bogovinskoj pećini, dijagnostifikovano je sledeće: 2 vrste pseudoskorpija, 2 vrste mokrica (,,račića’’), jedna vrsta slatkovodnog slepog i sitnog puža, i, još, mnogo toga, a istraživanja se nastavljaju i dalje, što od strane pomenutog naučnika, što i od drugih, njegovih kolega, pri čemu raste broj životinjskih endema kod nas, što je paradoksalno, pošto se radi, o ugroženoj fauni. Neki autori navode i čovečju ribicu kao srpskog paleoendema, mada ne pominju gde je to, kod nas, pronađena. Navode i ohridsku pastrmku, i dr.

Još neke retke, ugrožene i zaštićene životinje kod nas su: apolonov leptir, lastin repak, prdavac (Crex crex), lipljan, stepski soko (Falcocherrug), crni daždevnjak, veliki tetreb (Tetrao ugogallus), patka njorka (Aythya nyroca), beloglavi sup (Gyps fulvus), orao krstaš (Aquila heliaca), vidra, belonokta vetruška (Falco naumanni), slepi miševi, velika droplja (Otis tarda), šareni tvor, sove, bubamare, .... Takođe, izumrli su: mala droplja, tetreb ružavac, bela kanja, orao bradan i Leptidea morsel.

Zaključak

Zaključak se sastoji u tome da koliko god da je teška situacija vezana za naše autohtone endemične sastojine, ona se popravlja, i da sa nestankom starih se pojavljuju nove endemične i reliktne vrste. Komotno možemo da ,,prisvojimo’’ i tuđe vrste, a kod nas predstavljaju reliktne forme: lovorvišnju, zeleniče (Prunus laurocerasus Roem.), Junglans regia L., Ginkgo biloba L., ali, i ne moramo, s obzirom na toliki broj endemita, koji se vidi iz priloga sa fitogeografskom klasifikacijom. Prethodno izlaganje smo ,,začinili’’ fotografijama vrsta u nadi da će se neka od njih ,,utisnuti’’ u memoriju, i služiti kao sećanje na naše veliko, bogatstvo vrstama. Takođe, svrha rada bila je i shvatanje jednakosti između retkih, ugroženih i zaštićenih vrsta i endema (relikata).

Literatura

Baloš, D., Panić, D., Stevanović, B., Paunović, K., Stevanović, Đ. (2005), Biologija I – za I razred medicinske i veterinarske škole, ZUNS, Beograd;
Cvetković, D., Lakušić, D., Matić, G., Korać, A., Jovanović, S. (2006), Biologija – za IV razred gimnazije prirodno-matematičkog smera, ZUNS, Beograd;
Lakušić, D. (2003), Biologija – za 7. razred osnovne škole, ZUNS, Beograd;
Matić, J. (2001), Leksikon – BIOLOGIJA, Epoha, Požega;
Simonović, P., Tomović, Lj., Radojičić, J., Krizmanić, I., Marić, S. (2004), Sistematika vertebrata – praktikum, NNK Internacional, Beograd;
Đorđević-Miloradović, J. (2003), Biologija I – praktikum za vežbe, VTŠSS Požarevac, Požarevac;
Đorđević-Miloradović, J. (2008), Ekologija biljaka – autorizovana skripta, VTŠSS Požarevac, Požarevac;
Đorđević-Miloradović, J. (2001), Osnove ekologije – autorizovana skripta, VTŠSS Požarevac, Požarevac;
Šerban, N., Cvijan, M., Jančić, R. (2006), Biologija – za I razred gimnazije i poljoprivredne škole, ZUNS, Beograd;

http://sfses.compdf06- 2000%20Sokobanja07%20ENDEMICNA%20FLORA%20SUVE%20PLANINE%20U %20ISTOCNOJ%20SRBIJ.pdf

http://sr.wikipedia.orgsr-el%D0%88%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%80

http://sr.wikipedia.orgsr%D0%95%D0%BD%D0%B4%D0%B5%D0%BC%D0%B8%D0%B7 %D0%B0%D0%BC

http://sr.wikipedia.org/sr- el/%D0%9A%D1%80%D0%B0%D0%B3%D1%83%D1%98%D0%B5%D0%B2%D0%B0%D 1%87%D0%BA%D0%B8_%D1%81%D0%BB%D0%B5%D0%B7

http://sr.wikipedia.org/sr- el/%D0%92%D1%80%D0%B0%D1%9A%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D1%81%D0%BB% D0%B5%D0%B7

http://sr.wikipedia.org/sr- el/%D0%9C%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D0%BE% D1%80%D0%B0%D1%88%D0%B0%D0%BA

http://www.bionet-skola.com/w/

http://www.brezovica-ski.comsrnacionalni-park-sar-planina-41

http://www.ljubovija.orgindex.phpoption=com_content&view=article&id=73reka- drina&catid=35turistika-ponuda-ljubovije&Itemid=98

http://www.skolarac.netindex.phpoption=com_k2&view=item&id=498endemi%C4%8Dne- biljke-balkanski-endemi&Itemid=221

http://www.skolarac.netindex.phpoption=com_k2&view=item&id=498endemi%C4%8Dne- biljke-balkanski-endemi&Itemid=221

http://www.nptara.rsindex.phpoption=com_content&view=article&id=112&Itemid=319&lang=s r

http://www.politika.rsilustro2034drugi.htm