Pratite nas na facebook-u

android aplikacija
trazim posao
Preporučujemo

Sajt za nastavnike biologije Biologija za osnovce Božanstvena biologija
Violetina biologija
Riznica znanja
Volim biologiju
Ekoblogomanija

graficki dizajn

 

Telesne tečnosti

 

Kod različitih životinjskih vrsta, razmena materija između organizma i spoljašnje sredine, odvija se na različite načine, u zavisnosti od stepena evolutivnog razvoja. Idući od najjednostavnijih višećelijskih organizama ka kičmenjacima uočava se da su telesne tečnosti sve složenijeg sastava i sa sve većim brojem funkcija. Usložnjavanjem životinjskih organizma, a posebno cirkulatornog sistema, usložnjavale su se i telesne tečnosti. Danas se na osnovu stepena složenosti telesne tečnosti dele na:

  • Hidrolimfu
  • Hemolimfu
  • Krv i
  • Limfu
Uloga telesnih tečnosti je višestruka:
  • Transport O2, CO2, hranjivih materija, hormona, krajnjih produkata metabolizma
  • Sadrže respiratorne pigmente koji mogu biti rastvoreni ili smešteni u ćelijama
  • Telesne tečnosti predstavljaju kontrolisanu unutrašnju sredinu
  • Imaju ulogu u fagocitozi, imunitetu i koagulaciji
  • Održavaju pH

Pored ovih uloga telesne tečnosti imaju i druge funkcije . Na primer kod insekata pritisak koji stvara hemolimfa značajan je za odbacivanje kutikule. Kod pauka hidrostatički pritisak hemolife razvija hidraulički pritisak koji omogućava istezanje ekstremiteta. Kod kišne gliste celomska tečnost predstavlja hidrostatički skelet. Pustinjski rogati gušter (Phrynosoma platyrhinos) kada je u opasnosti refleksno ispušta krv koja sadrži toksične i smrdljive materije i tako spasava sebi život.

stenica
Foto:Bogoljub Milošević
pauk
Foto:Bogoljub Milošević
kisna glista
Foto:Bogoljub Milošević

 

Hidrolimfa

 

Hidrolimfa je najprimitivnija telesna tečnost . To je u stvari tečnost spoljašnje sredine u kojoj životinja egzistira. Ona nema sopstvene, ni neorganske ni organske materije već samo one koje poseduje voda.
Karakteristična je za sunđere, dupljare i niže crve (Turbellaria) .

Hidrolimfa dospeva iz spoljašnje sredine i cirkuliše u kanalnom i gastrovaskularnom sistemu. Središnji deo tog sistema čine želudac i radijalni kanali koji polaze od njega i koji su obloženi trepljastim epitelom koji obezbeđuje tok limfe u jednom pravcu. Kod nižih višećelijskih životinja, npr. sunđera, vodena sredina u kojoj žive je izvor hranljivih i gasovitih materija kao i mesto gde su izlučuju krajnji produkti metabolizma. Hidrolimfa nema sposobnost vezivanja kiseonika nego samo funkciju transporta kiseonika koji je u vodi rastvoren . U telo životinje hidrolimfa unosi i hranljive materije rastvorene u vodi a iz organizma izlazi osiromašena za hranljive materije i bogata produktima metabolizma.

Voda u centralnu duplju sunđera (spongocel ili paragastralna duplja) ulazi kroz brojne pore ( naziv Porifera) na telesnom zidu, a iz njega izlazi kroz veliki otvor na vrhu tela nazvan oskulum.

Telesni zid je izgrađen od dva sloja ćelija:

  • spoljašnjeg ektoderma i
  • unutrašnjeg endoderma.

Između ovih slojeva je mezogleja. Spoljašnji sloj predstavlja primitivni epidermis dok unutrašnji oblaže spongocel i sadrži ćelije sa bičevima i "kragnama" takozvane hoanocite . Hoanocite uvlače vodu kroz pore, pokreću je prema oskulumu skupljajući pri tom hranljive čestice dospele sa vodom. U hoanocitnim komorama se vrši i razmena gasova. Čestice hrane zatim prelaze u ameboidne ćelije, smeštene u mezogleji, gde se vare. Voda iz hoanocitnih komora putem odvodnih kanala otiče u paragstralnu duplju i izbacuje se kroz oskulum. Tok vode je uslovljen treperenjem bičeva hoanocitni ćelija i to uvek u istom pravcu - prema paragastralnoj duplji.

gradja sundjera
Građa sunđera

 

 

Hemolimfa

 

Daljim tokom evolucije dolazi do pojave samostalnog sistema za cirkulaciju. Hemolimfa cirkuliše kroz tzv. otvoreni sistem za cirkulaciju, tj. delom kroz izdiferencirane sudove koji podsećaju na krvne sudove a delom se izliva u međućelijske prostore i tako dolazi u neposredni kontakt sa ćelijama. Na taj način ćelije iz hemolimfe dobijaju neophodne hranljive materije a oslobađaju produkte metabolizma u nju. Kao telesna tečnost hemolimfa je prisutna kod viših crva, mekušaca, bodljokožaca, rakova, insekata i plaštaša. Hemolimfa je po svojim karakteristikama veoma udaljena od hidrolimfe ali je na nižem stupnju razvoja od krvi iako se sa njom preklapa u nekim osobinama i funkcijama .

Karakteristike hemolimfe:

  • Poseduje sopstvene neorganske i organske materije tako da njen sastav delimično zavisi od spoljašnje sredine
  • Sadrži respiratorne pigmente
  • Poseduje uobličene ćelijske elemente - hemocite

Hemociti kod različitih beskičmenjaka izgledaju različito ali imaju i drugačije uloge.

Mekušci u hemolimfi imaju amebocite i granulocite koji vrše fagocitozu i imaju ulogu u skladištenju glikogena, učestvuju u imunim reakcijama i zarastanju otvorenih rana. Zglavkari imaju hemocite, granulocite, plazmatocite i sferulocite koji imaju različite uloge. Bodljokošci imaju različite hemocite i celomocite koji su po svojoj građi i ulozi slični krvnim ćelijama kičmenjaka .

Kod insekata telesna tečnost (hemolimfa) pored gore navedenih ima i dodatne uloge. Ona npr. pomaže u presvlačenju i drži krila raširena.

 

Sastav hemolimfe

Neorganske materije

Od neorganskih materija dominantna je voda u količini od 95-97% . Prisutna je u formi slobodne vode kao rastvarač svim organskim i neorganskim materijama, i u formi vezane vode koja je vezana za belančevine hemolimfe.

Od mineralnih soli najviše su zastupljeni hloridi sa dominacijom NaCl. U hemolimfi su prisutni i bikarbonati i fosfata dok sulfata ima u tragovima. Kopneni beskičmenjaci imaju veću koncentraciju mineralnih soli u odnosu na vodene. Kod ptica i sisara ta koncentracija iznosi 0.9% dok se kod larvi beskičmenjaka ona kreće 2-2.5% . Ove soli imaju ulogu u metamorfozi i presvlačenju i takva koncentracija soli se više nikad ne sreće u evoluciji.

PH hemolimfe se kreće od 6.4 - 8.0 .

Organske materije

 

Od proteina nađeni su albumini i globulini. Hemolimfa beskičmenjaka ne sadrži protein fibrinogen tako da kod njih nema procesa koagulacije kakav postoji kod kičmenjaka. Izuzetak je rečni rak (Astacus fluviatilis) koji nema fibrinogen ali hemolimfa nakon dužeg vremenskog perioda koaguliše tj. prelazi u čvrsto stanje, mada se ne zna kako do toga dolazi.

rečni rak
Rečni rak


Koncentracija proteina je specifična za svaku vrstu i ne zavisi od njene fiziološke aktinosti. Tokom evolucije količina proteina u životinjskom carstvu se povećavala. Proteini prisutni u hemolimfi imaju višestruku ulogu, oni su :

  • respiratorni pigmenti
  • rezervni proteini
  • transportni proteini
  • enzimi
  • antibakterijski proteini
  • proteini toplotnog šoka
  • pigmenti
  • obezbedjuju koloidno-osmotski pritisak tzv. onkotski pritisak

 

- Koncentracija glukoze u hemolimfi je usko specifična za svaku vrstu, ali za razliku od proteina ovde je moguće variranje kod jedne iste jedinke u zavisnosti od fiziološke aktivnosti. Npr:

insekti 10-50 mg%
rečni rak 6-36 mg%

Maksimalna količina je kada se životinja nalazi u fazi aktivnog fiziološkog stanja (u umerenoj zoni, u našim uslovima to je druga polovina proleća, leto, rana jesen) dok se minimalna doza beleži u fazi fiziološke pasivnosti tzv.letargije (druga polovina jeseni, zima i prva polovina proleća ). U toj fazi svi fiziološki procesi su svedeni na minimum, vrši se preživljavanje. U tom periodu životinja se ne hrani aktivno već koristi deponovane hranljive materije, vrši se endogena ishrana. Ali minimalna količina glukoze ipak postoji, jer se prilikom endogene ishrane prvo koristi glikogen deponovan u ćelijama jetre (ili hepatopankreasa kod puža).

Kod beskičmenjaka postoje velike oscilacije u pogledu koncentracije glukoze i oni su kao i niži kičmenjaci veoma tolerantni prema tim oscilacijama. Homeotermi su vrlo netolerantni. Normalna koncentracija glukoze u krvi čoveka iznosi 4.4-6.6 mmol/l (mili mola po litru).

O lipidima prisutnim u hemolimfi se malo zna jer nisu dovoljno proučeni. Dokazano je prisustvo masnih kiselina u hemolimfi leptira i njihovih larvi.

 

 


Slične teme :

- Respiratorni pigmenti