Torbari

Torbari su grupa sisara koji nose mlade u torbi na trbuhu, a ne u utrobi kao posteljični sisari. Velika većina torbara živi u Australiji i Novoj Gvineji, ali nekoliko vrsta živi u Americi. Međutim, fosilni ostaci su naveli zoologe da veruju da su se torbari najpre razvili u Južnoj Americi i zatim proširili u Australaziju.

VODENI OPOSUM

Chironectes minimus

Vodeni oposumi imaju kratko vodootporno krzno sivocrne boje. Na zadnjim nogama imaju kožicu, a oba pola imaju torbe koje se otvaraju pozadi.

Vodeni oposumi ili japoci žive pokraj slatkih voda u tropskim šumama. Prave jazbine na obalama potoka ili jezera, sa ulazima tik iznad površine vode. Neobično je da oba pola imaju torbu. Ženka može da zatvori svoju torbu koristeći prsten mišića tako da mladunce ostane suvo dok se ona nalazi pod vodom. Torba mužjaka uvek je otvorena i služi mu da zaštiti mošnice dok se nalazi u vodi ili kada se brzo kreće kroz šumu. Oposumi su izvrsni plivači. Za plivanje koriste zadnje noge. Međutim, hrane se i na zemlji i na drveću. Noć provode u jazbini, ali znaju da se odmaraju i na hrpi lišća na skrovitim mestima u šumi u pauzama dnevnog hranjenja. Kote se uglavnom u decembru i januaru. Mladunče provodi nekoliko nedelja u torbi, dok se potpuno ne razvije.

VIRDŽINIJSKI OPOSUM

Didelphis virginiana

Virdžinijski oposumi imaju belo lice, često sa tamnijim prugama. Njihovo telo je prekriveno čupavim krznom koji se sastoji od duge sivo - bele dlake, ali rep im je skoro go.

Virdžinijski oposumi uglavnom žive u šumovitim predelima u kojima ima mnogo kiše. Međutim, ova vrsta je veoma prilagodljiva i nastanjuje nova mesta širom Severne Amerike. Mnogi opstaju u otvorenijim predelima pored potoka ili močvarama dok se drugi naseljavaju u šupe i ambare.

Virdžinijski oposumi su najaktivniji noću. Danju se odmaraju u gnezdima od lišća i trave, skriveni u procepima stena, u šupljem drveću i ponekad u jazbinama. Noću ovi torbari kreću u potragu za hranom. Dobri su penjači, pri čemu im rep služi za hvatanje za granje.

Virdžinijski oposumi ne spavaju zimski san, ali nabacuju masne naslage kada se dani skraćuju, približavanjem jeseni. Ove masne naslage im pomažu da preguraju periode najtežih zimskih vremenskih neprilika, kada ne mogu da izlaze i traže hranu. U najhladnijim staništima ovi torbari ponekad dobijaju prozebline na golom repu i tankim ušima. Parenje se odvija u kasnu zimu i proleće. Mladunčad su duga samo 1 cm i potpuno su nerazvijeni kada dolaze na svet. Ženka okoti preko 20 mladunčadi, ali može da doji samo 13 tako da oni slabiji uginu.

Literatura

- Džekson, Tom: Svetska enciklopedija životinja, MUN, Zemun, 2007