Trematodi i torbari
Sisari koji legu jaja
Trematodi su grupa od samo tri vrste sisara koji još legu mlade u jajima: dve vrste bodljikavog praseta, kratkonosno i dugonosno (takođe poznate kao bodljikavi mravojedi),i kljunar koji čudno izgleda.
Trematodi polažu dva ili tri veoma sitna okrugla jaja koja imaju mnogo mekšu ljusku od jaja ptica ili mnogih gmizavaca. I za razliku od drugih sisara, trematodi nemaju porođajni kanal. Njihova jaja putuju kroz isti telesni otvor kao mokraća i izmet. Ovakav otvor sa višestrukom namenom naziva se kloaka i predstavlja karakteristiku koju trematodi dele sa pticama i gmizavcima. U stvari, naziv monotremi (što je drugo za njih) znači životinja sa jednom rupom.
Njivi mladunci ostaju u jajima samo nekoliko dana pre nego što se izlegu, a zatim nastavljaju razvoj tako što ih majka hrani. Ženke bodljikavog praseta drže mladunčad u torbi ispod trbuha dok mladi kljunara provode prve dane života u podzemnom gnezdu. Dok drugi sisari imaju sise za napajanje mladih mlekom, trematode ne poseduju takav aparat. Umesto toga, majka luči masnu tečnost na krzno i mladunčad ližu jezikom. Trematodi se izlegu u veoma nerazvijenom stanju. Bez dlake su, slepi i dugi jedva 1 cm, sa udovima koji tek predstavljaju začetke. Mladi dugo zavise od majčinog mleka - kod bodljikavog praseta to je šest meseci. Iako je reč o maloj grupi u poređenju s drugim redovima sisara, trematodi su odlično prilagođeni na staništa i divni su sisari.
Bodljikavo prase je veliki glodar tupe glave i dugih bodlji na zadnjem delu tela i repu. Bodlje su duge i do 40 cm i predstavljaju debele, očvrsle dlake bele boje sa tamnim prstenovima. Glava i prednji deo tela prekriveni su, naročito na leđima, dugim, uspravnim i debelim dlakama. Noge su mu kratke i snažne, na prstima ima čvrste kandže. Telo mu je dugačko do 70 cm, rep do 12, a težinom tela dostiže i 15 kilograma. Noćna je životinja. Za vreme zime uglavnom miruje. Kada se nađe u opasnosti, nakostreši bodlje na telu i repu, trese ih i tako stvara šuštav zvuk. Skriva se u pukotinama i šupljinama među kamenjem i živi usamljeno.
Život u torbi
Iako 270 vrsta čini torbare mnogo većom grupom od trematoda, oni su uveliko manjina u poređenju sa otprilike 4000 vrsta posteljičnih sisara koji nastanjuju sve delove sveta. Torbari žive samo u Australiji i na ostrvima Nove Gvineje, a nekoliko vrsta živi u Americi. Torbari su mnogo srodniji posteljičnim sisarima nego trematodi. Biolozi veruju da su se torbari najpre razvili u Americi a zatim se proširili na Australiju preko Antarktika, u vreme kada su ova tri kontinenta bila spojena. Kada je Australija postala ostrvo, njeni torbari su ostali preovlađujući sisari, dok su u drugim delovima sveta počeli da ih potiskuju posteljični sisari
Posteljični sisari imaju jednu matericu koja je povezana sa jajnicima preko jajovoda, dok torbari imaju dve manje materice, od kojih je svaka povezana sa jednim jajnikom .Materica posteljičnog sisara može da se širi kako zametak raste. Međutim, materice torbara ne mogu da se šire, što znači da mladi moraju da se rode mnogo pre.
Kao novoizležena, sitna torbarska beba je bez dlake i slepa je, sa zdepastim prednjim nogama. Posle dve-tri nedelje provedene u materici, beba izlazi na svet kroz porođajni kanal koji se razvija specijalno za ovo putovanje. Kada izađe, mladunče se probija kroz majčino krzno do bradavica.
Mnogi torbari imaju bradavice unutar torbe. Kada se nađe u torbi, mladunče se uhvati za bradavicu koja nabrekne u njegovim ustima i tako stvara čvrstu vezu. Veći torbari, kao što su crveni kenguri, provode nekolio meseci u torbi, a kasnije mogu da im se pridruže mlada mladunčad. Zalihe majčinog mleka predviđene su za svako mladunče, pri čemu svako od njih dobija pravu količinu masti i proteina u skladu sa uzrastom. Mladunče torbara koje je dovoljno odraslo da napusti torbu zove se džoji. Oni se često vraćaju u majčinu torbu da bi spavali ili da bi se hranili još nekoliko meseci dok ne postanu samostalni. Kenguri imaju malu glavu, dugačke, velike i jake stražnje noge prilagođene za skakanje kao i dugačak, mišićav rep koji im služi da održe ravnotežu. Kao i svi ostali torbari, i kenguri imaju torbu koja se zove marsupijum u kojoj nose mladunčad posle porođaja. Kenguri su jedine veće životinje koje primenjuju skakanje kao oblik kretanja. Uobičajena brzina skakutanja crvenog kengura iznosi oko 20–25 km/h, ali može da ubrza i do 70 km/h na kraćim razdaljinama, dok na dužim uspeva da održi brzinu do 40 km/h. Zbog svojih dugačkih nogu, kengur ne može da hoda normalno. Prosečni životni vek kengura iznosi 4-6 godina, dok je zabeležen rekord od 23 godine.
Ishrana
Kenguri su krupni biljojedi, hrane se travom i korenjem tako što je preživaju. Mnoge vrste su noćne životinje, obično provodeći dane izležavajući se, dok noću i ujutru su u potrazi za hranom, krećući se u gomili. Kenguri pasu travu i zbog te osobine su im se razvili specifični zubi. Sekutićima prinose ustima travu blizu zemlje, dok je kutnjacima seku i melju. Zbog toga što dve strane donje vilice na kojoj se sekutići nalaze odvojeni nisu spojene, kenguri imaju širok ujed. Različite vrste kengura jedu različitu vrstu hrane. Crveni kenguri više vole suvlju travu od sočnije jer je sočnija trava teška. Sivi kenguri, pak, se opredeljuju za svežije, sočnije izdanke trave jer su šumske životinje, suprotno crvenim, koji nastanjuju pustinje. Tokom sušne sezone, svi kenguri zadržavaju ostatke hrane u njihovom digestivnom sistemu duži period vremena da bi upili i poslednje ostatke vlage. Medutim, sivi kenguri su skloniji dehidrataciji, jer nemaju preveliku potrebu da održe vodu njihovom šumskom staništu. Udvaranje Jednu grupu kengura sačinjava deset ili više mužjaka i ženki. Dominacija mužjaka se zasniva na osnovu njegove veličine i starosti. Sezona parenja počinje u različito vreme kod različitih vrsta kengura. Ženke crvenog kengura su spremne za parenje u svako doba; sivi kenguri se pare i rađaju mlade između oktobra i marta (letnji period južne hemisfere); dok antilopski kenguri su spremni za parenje u jesen, u martu i aprilu. U toku udvaranja, ženke često odbijaju sitnije mužjake. Udvaranje uključuje "ispitivanje" mužjaka kloake ženki. Tada one počnu da mokre, dok je mužjak miriše dok se ne zadovolji kada dolazi do samog parenja. Seksualno uzbuđen mužjak prati ženku koja mu uzvraća tako što podiže svoj rep. Češkanje repova može biti sastavni deo predigre. Savijeni rep jedne ili obe jedinke pokazuje da su one spremne za parenje. |
|
Adaptacije
Kao i svi torbari, i kenguri se rađaju tokom veoma ranog stupnja razvoja - posle trudnoće koja traje od 31-36 dana. Kada se rodi, mladunče je teško svega 12 grama i dugačko 25 mm. Tada su samo prednji udovi nešto razvijeniji da bi mu omogucili da se uspuzi do torbe i zakači za majčinu bradavicu. Mladunčad će obično ostati u torbi u narednih devet meseci (180-320 dana kod
istočnog sivog kengura) pre nego što će početi da povremeno izlazi iz nje. Majka ce ga hraniti dok ne napuni 18 meseci. Ženka kengura je obično trudna u neprekidnosti, osim na dan kada rađa mlado. Ona ima sposobnost da zamrzne razvoj embriona dok predhodno mladunče ne bude dovoljno staro da napusti torbu. Ova pojava se naziva embrionalna dijapauza, i dešava se u okolnostima kada je predeo gde žive kenguri suv i kada su izvori hrane minimalni. Majka dodatno može da produkuje dve različite vrste mleka istovremeno za novorođenče i za ono starije, koje je još u torbi.
Kenguri su najpoznatiji sisari torbari. Kao kod većine torbara mladi rastu u torbi na majčinom trbuhu, gde se hrane mlekom preko bradavica. Neki drugi torbari nemaju tako razvijenu torbu.
Neke zanimljivosti
- Kada je u opasnosti, kengur udara svojim zadnjim nogama o zemlju.
- Kengur ne može da skoči ako mu je rep položen na tlo.
- Kenguri ližu prednje šape da bi se ohladili.
- Po slobodnim procenama, u Australiji živi oko 50 miliona kengura.
- Naučnici Prirodnjačkog muzeja u Pitsburgu su nedavno otkrili fosil najstarijeg pretka današnjih kengura. Živeo je pre 125 miliona godina, ali ne u Australiji, već u Kini.
Literatura
- Džekson, Tom: Svetska enciklopedija životinja, MUN, Zemun, 2007
- Šorić, Vitko: Morfologija i sistematika hordata, Kragujevac: Univerzitet, Prirodno-matematički fakultet, 2002
- Stanković, Siniša: Uporedna anatomija kičmenjaka, Beograd: Naučna knjiga, 1950
- Stanković, Siniša: Ekologija životinja, Beograd: Zavod za izdavanje udžbenika SR Srbije, 1961
- Đorović Ana, Kalezić, M: Morfologija hordata. Biološki fakultet, Beograd
- Kalezić,M: Osnovi morfologije kičmenjaka, ZUNS, Beograd, 2001
- Ratajac, Ružica: Zoologija za studente Poljoprivrednog fakulteta, PMF u Novom Sadu i MP Stylos Novi Sad, 1995
- www.bionet-skola.com
