Žabe

     Kada krastača vatrenog trbuha oseti opasnost, ona ima iznenađujući trik koji je poznat kao krastačin refleks. Ona se, naime, izvrne na leđa pokazujući svetle preteće boje svog trbuha. Ove boje upozoravaju potencijalne predatore da krastača može da luči otrovne hemikalije iz kože. Kada predator jednom okusi ove izlučevine teško da će ponovo pokušati da napadne krastaču vatrenog trbuha. Međutim, neke zmije i ptice mogu da jedu ove žabe krastače bez posledica.

     Punoglavac rogate azijske žabe razvio je čudnu karakteristiku koja se odnosi na njegova usta. Ovaj punoglavac dobija najviše hrane sa površine vode u kojoj živi. Većina punoglavaca ima usta povijena prema dole, ali bi to otežavalo ovoj naročitoj vrsti da dođe do hrane, pa je ona razvila usta koja su okrenuta prema gore. Zato ovaj punoglavac može da kruži tik ispod površine vode i da kupi sitne biljke na površini.

     Južnjačka žaba koja leže jaja u stomaku otkrivena je tek 1973. godine, kada se smatralo da je reč o mnogobrojnoj vrsti. Međutim, tokom sledećih nekoliko decenija uništenje staništa, povećan nivo zagađenosti i skupljanja ovih žaba za prodaju u funkciji kućnih ljubimaca, doveli su do istrebljenja ove neverovatne vrste u divljini. Ova vrsta sada preživljava samo u zarobljeništvu.

     Posle prolećnih oluja mužjaci se okupljaju u drveću oko močvara, jezera i bara i oglašavaju se bizarnim kreketanjem u pokušaju da privuku ženke radi parenja. Ovo ljubavno kreketanje liči na duboko lajanje velikih pasa, ali ove žabe se ne oglašavaju samo kao psi. Kada su očajne, džinovske arborealne žabe mjauču tužno kao ucveljene mačke.

      Kada se jaja polože, brzo se razvijaju tj. izlegu se za 28 sati. Ova brzina je znak da mladi provode kratko vreme ležeći nepomično u jajima, izloženi predatorima.

     Uspehu krastače šećeruše u zavičajnim staništima i u novim područjima doprinose činjenice da ona ima dve žlezde tik iznad lopatica koje proizvode velike količine jako toksičnog otrova. Ovaj otrov je toliko jak da su nađene mrtve zmije sa krstačama još u ustima.

      Zmije nisu jedine životije koje su pogođene. Predatori torbara, kao što je kvol, takođe se izlažu smrtnoj opasnosti ako pokušaju da pojedu ove krastače. Krastače šećeruše takođe proteruju arborealne žabe sa najboljih terena za ishranu, dodatno učvršćujući svoju slavu prave napasti za divlji svet u Australiji.

     Kada pada kiša, žabe svetog krsta mogu da apsorbuju vodu kroz žlezde u koži. Mogu da apsorbuju vode za polovinu svoje telesne težine, pa postaju okrugle kao lopta. Potom, kada kiša prestane, one se zakopaju na 30 ili više centimetara ispod površine tla, gde ostaju do sledeće kiše. Tokom tog perioda one se praktično ugase, sa svim životnim procesima na najnižem mogućem nivou da ne bi iskoristile više vode nego što je potrebno. Ovaj mehanizam preživljavanja zove se spavanje letnjeg sna.

     Hohšteterova žaba živi uglavnom pod kamenjem i oblucima pored planinskih potoka i na drugim vlažnim mestima na Novom Zelandu. U stvari, ona je jedna od samo tri vrste koje su poreklom iz ovog područja. Još je relativno česta u nekim delovima Severne Irske, dok su druge dve vrste izuzetno retke, ograničene na nekoliko ostrva u blizini obale.

     Punoglavci ovih vrsta su neobični po tome što se ne hrane dok se ne preobraze u odrasle žabe. Kada ženka položi jaja, to uradi u veliku čauru ispunjenu vodom. Pošto se izlegu, punoglavci ostaju u čauri dok ne dostignu zrelost.

     Ove žabe su posebno ugrožene usled malo čudnog načina života. Koroborejke imaju mnogo sporiji ciklus reprodukcije od ostalih žaba. Iako se punoglavci u potpunosti formiraju samo posle četiri nedelje, oni se praktično ne izlegu iz jaja još šest meseci. Kada konačno probiju jaja i izađu, punoglavcima je tada potrebno dugo vremena da dostignu zrelost i postanu odrasle žabe.

     Ovaj način života znači da je žabama koroborejkama potrebno više vremena da se oporave od smanjenja broja nego što bi to bio slučaj sa drugim žabama. Danas je njihov broj na vrlo niskom nivou i postoji opasnost da potpuno izumru.

     Ova vrsta leteće žabe ima zanimljiv način razmnožavanja. Ženke prave gnezda od pene u koja polažu jaja. Ova gnezda se postavljaju iznad lokvica vode koje se skupljaju u lišću visoko u šumskom baldahinu. Pena sprečava da se jaja isuše dok se u njima razvijaju punoglavci. Kada budu dovoljno zreli, punoglavci se probiju iz penastih gnezda i padnu u vodu gde dovršavaju razvoj u odrasle žabe. Zelena boja žabe obezbeđuje kamuflažu u šumskom baldahinu.

     Tokom sezone parenja mužjaci se često prilepa za leđa ženki i tako ostanu danima, čekajući da one snesu jaja, koja se zatim polažu na neobiča način. Umesto da ih pažljivo smesti u vodu, kao što čine mnoge žabe, ženka Vajtove arborealne žabe izbaci jaja pod vodu takvom silinom da ona putuju preko 2m pre nego što se zaustave. Vajtove arborealne žabe su sposobne da proizvedu veoma glasne zvukove. Kada se uplaše, ove žabe ispuštaju neverovatno probojne vriskove - dovoljno da odvrate mnoge predatore.

     Sposobnost da izdrži velike količine vode učinila je džinovsku žabu i njoj srodnu žabu koja takođe drži vodu, dragocenim životinjama za aboridžane, koji ih iskopaju iz zemlje i iz njih istisnu čistu vodu koju zatim piju. Žabe se zatim puste bez zaliha vode, ali inače nepovređene.

     Kad jednom dođu letnje kiše, ove žabe kreću u akciju, gosteći se mnoštvom insekata i pripremajući se za parenje. Mužjaci se okupe na rubovima privremenih lokvica i dozivaju ženke, koje dolaze i polažu do 7000 jaja. Mladi moraju da se izlegu i razviju u odrasle žabe za samo nekoliko nedelja, pre nego što lokvice vode presuše na vrelom suncu.

     Ova krastača je neobična u odnosu na druge po izuzetnoj sposobnosti za penjanje. Dok većina drugih krastača živi čisto zemaljskim životom, azijska arborealna krastača ima usisne jastučiće na prstima koji joj omogućuju da se s lakoćom penje. Dane provodi skrivena daleko u procepima drveća u lišću, aktivirajući se tek kada sunce zađe.

     Cele noći arborealna krastača hoda šumskim tepihom duž reka i potoka i hrani se uglavnom mravima, koje kupi dugim, lepljivim jezikom. Ova životinja poziva druge krastače nerazgovetnim kreštanjem koje se polako diže od početka do kraja.

     Ženka položi jaja u trakama u reci. Te reke moraju da teku prilično brzo zato što jaja moraju da se drže u uslovima gde je koncentracija kiseonika u vodi relativno visoka. Međutim, kada se izlegu, punoglavci moraju da se bore protiv vodenih struja da ih ne odnesu. Oni imaju velika lepljiva usta kojima se drže za stene da ne bi otplovili.